Poslednje nenadano oktobarsko sunce se gegalo kroz prljave, skoro opustele ulice grada, koji nije projektovan za ovako apokaliptične scenarije, kada mi je prijatelj iz Beograda poslao poruku u vidu fotografije loše rezolucije. Na fotografiji je bila samo jedna kugla snežne zimske bljuzge, sa koje su se cedili smog i prljavština, nabijene u kornet. Na slici je, u duhu internet šala koje lako kruže a još lakše se zaboravljaju, pisalo: ,,Kada bi 2020. bila sladoled…“ Bio sam razočaran i skoro uvređen, te sam, nalakćen na najbližu sklepanu prodavnicu groznih nemačkih pečenih kobasica, palčevima opleo besno kolo po nacrtanoj tastaturi želeći da odgovorim mom dobronamernom prijatelju ono što zaista mislim. Posle desetominutnog upinjanja, u smiraj dana sam odustao. Nisam znao ni odakle da počnem ni gde da završim.
Hteo sam samo da mu kažem da greši. Da je 2020. godina možda najbolja godina koja će nam se ikada desiti. Ali mi je trebalo malo više papira. I malo više digitalnog mastila.
Odgovorio sam mu žovijalnim „haha“, i ako ste me iz prikrajka vrebali iza kućice sa kobasicama, videli ste da se, uprkos mom odgovoru, ja nisam zaista osmehivao.
Trebalo mi je vremena da razmislim. Dva meseca. I stojim iza toga. 2020. godina je jedna od najboljih godina koje će nam se ikada desiti. I ako mi date samo desetak minuta vremena, pre nego što ona istekne, obećavam vam da ću i vas uveriti da je zaista tako.
Ovo je moj odgovor prijatelju iz Beograda.
***
Kada mi je dr Ivan Anić, moj nekadašnji profesor na fakultetu a sada bliski prijatelj i saradnik, u višesatnom razgovoru preko naukom uglačanog sokoćala, sa distance od 2000 kilometara, saopštio da studentima i dalje daje jedan prazan A4 list papira na kraju njihovog studiranja, sa molbom da ga ispune listom stvari koje su naučili na fakultetu, ostao sam nem kada mi je rekao da ni sada, posle nekoliko decenija predavanja na različitim institucijama, nije dobio nijedan do kraja ispunjen papir.
Razlozi za to su mnogi, i meni bi svakako trebalo više od jednog A4 lista da ih navedem, ali tromost i zastarelost školovanja i relativno mala isplativost uložene energije za ono što se dobije zauzvrat bi svakako bili na vrhu te liste. Nauka je teška, bolno teška, i na samim obodima, gde se svetlost naučnih saznanja preliva u lepljivu tamu, nauka stavlja u iskušenje duh i telo, eutanazira san i stavlja na test i najoštrije umove. Talenat i iskustvo tada ne igraju nikakvu ulogu. Individua se povlači u sebe i polako tone u mentalnu bolest. A onda, nekada, zaista samo ponekad, tama prelazi u svetlost.
Čovečanstvo je, makar tog dana i možda sutrašnjeg, spaseno.
Trivijalni filozofi društvenih mreža, koji svaku raspravu započinju sa: „Pa kada nam rijaliti zvezde zarađuju milijarde, a naučnici tek za hranu i sako od tvida, šta da očekujemo“, ne znaju da nijedan ozbiljan naučnik nikada nije razmišljao o novcu i životu na visokoj nozi, a ponajmanje o milijardi followera koji žedno iščekuju naučnikove vrele fotke sa letovanja.
2020. godina je godina koja je to, po ko zna koji put u istoriji (naše, namig) civilizacije, ali po prvi put za ponavljače, razotkrila. Ovde se društvo račva ne na obrazovane i neobrazovane, ne na moćnike i plebs, već na ljude koji bolno i strpljivo veruju u naučni proces i one koji taj proces odbacuju.
Kao iskusni finansijski stručnjak koji već dobru deceniju kroz matematiku detaljno prati globalna finansijska tržišta i konsultuje najveće finansijske institucije, primetio sam nešto zaista fascinantno. Najveći maheri ovog zanata sa pola mozga rade svoj posao u mirnim vremenima, ne zamarajući se previše ako ne ostvare veliki profit, godinu za godinom, strpljivo čekajući trenutak kada će, kao i svaki put, inače mirna finansijska tržišta da pojure ka potpunom samouništenju, bankrotima i neizbežnom krahu. Tada maheri nastupaju. Milijarde se odapinju u minutu, kapital brzo prelazi iz ruke u ruku, i dok svet grca u bankrotu, iskusne ajkule sa notesom i hiljadama zlata (bukvalno) vrednih zabeleški kruže oko krvavog vrtloga. Tada oni pažljivi hvataju beleške, temeljito analiziraju situaciju i donose zaključke koji će im doneti prednost u sledećim, mirnodopskim godinama.
Jer vidite, jednostavna teorija finansijskog tržišta je da ne može uvek da raste, i posle godina provedenih u medu i mleku, pad jeste neminovan. Samo treba pažljivo osluškivati i čekati da zemlja počne da podrhtava.
Tako je i sa civilizacijom. Godine prosperiteta neminovno vode ka prividnom samouništenju. Samo čekajte pravi trenutak. Ako ste te sreće, jedan od tih trenutaka može da se desi za vašeg života.
I kada svet posrne finansijski, moralno, intelektualno ili zdravstveno, bolje budi taj koji će da ima dobar notes i olovku u ruci.
To je naučni proces.
***
Izbijanje globalne pandemije za naučnike koji su vredno radili i van vanrednog stanja (kao i svi naučnici) nije bilo pitanje ,,da li?“, već ,,kada“. Sada, na izmaku 2020. godine, kada su parametri ove naizgled komplikovane jednačine poznati i kada se kraj nazire, pitanje nije da li će biti sledeće pandemije, već kada će se ona dogoditi.
Do tada je vreme da se zbiju redovi. A kada to treba da se desi? Sada. Da, sada, u najboljoj godini vašeg života – 2020. godini.
Dok naučnici neumorno rade na savršenoj verziji vakcine, lekari u višednevnim smenama hiljade ljudi iz tame guraju prema svetlu, na nama ostalima je da donesemo najvažnije odluke naših života i da ih pažljivo upišemo u gorepomenuti notes sa oznakom ,,2020“. Koje društvo mi želimo da budemo? Totalitarno i distopijsko, koje pandemiju guši kao puč – Kina, ili društvo koje leči bogate i ljude izrazito bele puti, dok siromašne i tamnije ostavlja da umiru, a crne ljude gazi cokulom dok ne izdahnu – Sjedinjene Američke Države. Da li želimo da živimo u društvu gde predsednik savetuje ljude da grgoću varikinu – opet SAD, jbg, ili gde predsednik naučnicima diktira broj umrlih – Srbija (ali i mnoge druge).
Mnogo ljudi je umrlo. Mnogi od nas su preživeli. Mnogo ljudi će još umreti, ali veći broj nas će ostati. I ostaćemo da pričamo o 2020. godini, u kojoj smo konačno doneli jedinu bitnu odluku.
Da li da verujemo u naučni proces.
I mnoge druge bitne stvari o životu, vredno pothranjene u našem notesu 2020. Da nismo puno putovali, ali da smo naučili, bilo da smo Tadžikistanac, Etiopljanin ili Srbin, da je naša zemlja lepa, zaista lepa, da će ostati da bude lepa jer smo, daleke 2020. godine, to sebi obećali. Da smo propustili mnoge žurke, ali zaista naučili koliko nam znači ljubav porodice. Naučili smo da nisu svi ljudi bitni, a da oni koji jesu mogu samo tako (pucanj prstima) da nestanu. Naučili smo da ma koje boje da nam je epidermis, svi oboljevamo isto i svi patimo isto. Naučili smo da nije 2020. opičena godina, već da je opičeno nakrcati 230 ljudi u metalnu kutiju koja leti na ostrvo gde će svi da se uroljaju – 29 evra povratna karta (samo sa rancem).
2020. godina će mnogim preživelima da bude upisana kao godina kada su konačno dali otkaz na poslu koji im je bio odvratan i napisali svoju prvu zbirku poezije. 2020. će mnogima koji su ostali biti upamćena kao godina kada su na bakinoj sahrani prvi put osetili šta znači porodica. Mnogi će se u prijateljstvu rastati sa partnerom koji nikada nije bio spreman da umre pored njih i upoznaće svog pravog saborca za sve one godine koje slede posle 2020. Neki će naučiti da sviraju muzički instrument, a neki da svoj instrument nikad nisu voleli. I da nauče programiranje.
Istorijski gledano, mnoge pandemije i slične kataklizme proizvode katalizu velikih društvenih promena. Ipak, sada, po prvi put, anestezirani trivijalnom internet zabavom poput onog „sladoleda“ sa početka teksta, zadojeni besmislenom internet kupovinom, ograđeni materijalnim i podeljeni u tabore tričavim razmiricama, ozbiljno rizikujemo da ta velika društvena promena izostane. Da li smo dali dovoljno saosećanja, dobrote, a potisnuli gordost? Da li smo odbacili mržnju i oprostili? Da li smo razvili empatiju?
Puno ljudi je umrlo. Od nas, koji smo još tu, zavisi da li su oni izgubili živote uzalud. Koliko je 2020. godina bila dobra godina zavisi samo od onoga što smo zabeležili u svoj verni notes i što ćemo uraditi 2021. godine.
E to je verovanje u naučni proces.
Šta ćeš ti da uradiš?
Lektura i korektura: Milica Gavrilov