Život je skupina neuspelih fotografskih prilika, koje nezaustavljivo blede zajedno sa nama.

Dok je pokorica te zime 2021, vremena koje sada deluje vekovima daleko, krckala pod mojim nogama u usamljenom evropskom gradu, gde su ljudski pogledi hladniji od februara, ja sam naoružan vernim foto-aparatom klizio od jednog do drugog ćoška opustelih ulica, kao da je kvart pod opsadom, a ja poslednji pripadnik La Résistance-a, spreman da se dobro podmazanim „fuđijem“ borim protiv anksioznosti prouzrokovane višednevnom tišinom mog telefona.

Nisam krivio ljude. Ovde, hiljadama kilometara daleko od žamora Palilulske pijace, prijateljstva retko kad postoje, a i ona prinudna su ugušena u iščekivanju vakcine koja bi, pored teže kliničke slike, smanjila i izglede za alkoholizam prouzrokovan neizvesnošću i verovatnoću razvoda podstaknutu klaustrofobičnošću naših odnosa koje smo dugo sakrivali iza maski, sve dok oči nisu progovorile, a taj pelcer bi možda i uklonio naš sopstveni smrad iz usta, koji smo po prvi put u životu morali svakodnevno da udišemo umesto naših bližnjih, taj neugodan, lepljiv miris koji nas je, uprkos pojačanoj dentalnoj higijeni, pri svakoj neodložnoj kupovini podsećao da smo svi mi samo bića koja polako, neodložno trunu iznutra.

Moj foto-aparat je, baš kao i ulice grada, bio isprazan. Samo fotografije fasada koje se mogu naći i na razglednicama, ledenice koje preteći vise sa uličnih svetiljki i jedna fotografija hrpe mrtvih jelki, šarmantni podsetnik da će uz našu neupitnu apokalipsu svirati All I Want for Christmas is You Maraje Keri.

I dok sam ja odlučno odložio svoje beskorisno oružje u futrolu, dajući šansu promrzlim prstima da osete toplinu džepova punih zgužvanih, besmislenih beleški i iznošenih maski, te zakoračio u sokak koji bi trebalo da prestavlja prečicu, preda mnom se ukazala scena za kojom prekaljeni fotografi tragaju ceo svoj život.

Nalakćena na kolica sa kojih je kipela hrpa spretno uvezanih nepromočivih kesa, čizama, lončića, termosa, plastičnih flaša nepoznate sadržine i vreća za spavanje, na prvom iskrenom zraku sunca stajala je žena u ofucanoj bundi, blago raskrečenih stopala u rasparenim patikama i nepomično zurila u senkom ogrnut izlog predivnih venčanica. Znate kako uvek postoje tri venčanice u izlogu. Dve, za koje kolike god da su vam platežne sposobnosti i koliko god da je velika ljubav možda i imate novaca, i ona jedna, po pravilu – u sredini, koja je tu da nas podseti da granice naših snova, za razliku od naših bankovnih izveštaja, nikad nisu postojale.

Pogurena žena, masne kose nespretno uvezane maramom, stoji okupana prvim februarskim suncem i detaljno posmatra venčanicu u sredini.

Prilazim.

Na trenutak moji nespretni prsti bespomoćno grebu kožnu futrolu pokušavajući da oslobode foto-aparat, ali žena setnog pogleda i lica bez maske, koje se dvoumilo između blagog osmeha i okeana tuge, uradila je nešto što me je nateralo da spustim objektiv.

Prišla je jedan korak bliže i spustila čelo izborano patnjama, tebi i meni nepoznatim, na debelo staklo izloga prodavnice venčanica. I razvila široki osmeh.

Na trenutak stojimo zamrznuti, baš kao pred oltarom, žena pažljivo uvezanih kesa i rasparenih patika, venčanica iz snova, na kojoj je već bio vidljiv blagi pokrov prašine prouzrokovan milionima odloženih venčanja širom sveta, i ja, besramni voajer oko čijeg vrata se klati poluotpakovani, beskorisni foto-aparat, koji danas više neće kliknuti.

Stajali smo tako možda čitav minut, žena je nešto sebi slatko promrmljala u bradu, a onda se trgnula osetivši moje prisustvo i odlepila čelo od zaboravljenog izloga ostavljajući masnu fleku u obliku srca, obema rukama prigrlivši dršku kolica optočenu lončićima, pa kao uplašena životinja pogledala u mom pravcu.

Dijamant u uglu njenog oka je mogla biti suza ili igra hladnoće i sunčevog zraka, nešto što je ostavljeno na tumačenje mojoj, a sada i tvojoj imaginaciji, jer sam tada na trenutak zatvorio oči, a kada sam ih ponovo otvorio, točkići kolica natovarenih životom su neumorno, u daljini, đipali kaldrmom.

2021. godina, ispostaviće se, presudna za čovečanstvo, tek što je počela, a za mene, koji ću kasnije imunog sistema ohrabrenog najnovijim naučnim dostignućem obići gotovo čitav svet, napraviti hiljade fotografija i ispisati stotine stranica sitnim rukopisom, ostaće u senci scene sa venčanicom iz snova, kada je objektiv ostao nem.

***

Sa samog vrha hrpe časopisa u nezametljivoj prodavnici na uglu, gde mi se svako jutro smeši omaleni Grk, jer ga verovatno podsećam na stara vremena, kada ljudi nisu dolazili samo po Amazonove pakete, posmatra me Elon Mask, vlasnik Tesle i kose koja prvi put u istoriji kod muškarca postaje sve gušća sa godinama. On je proglašen za Tajmovog čoveka godine i ta činjenica mi uliva izuzetan nemir, pa nekoliko sekundi glupo zurim u umornu ruku što mi sa druge strane pleksiglasa uvezanog selotejpom pruža dvadeset centi.

Vetar je nemiran u ovo doba godine, kada se zbrajaju utisci i glasovi o ljudima u smokinzima koji su nam, bez našeg pristanka, obeležili živote, i odsustvo kape ili kačketa znači da će mi hladan vazduh pročistiti misli. I sada, samo nekoliko koraka dalje od neugledne prodavice, koja već sledeće godine neće biti tu, moje misli su bistre i svaka neprijatnost zbog čoveka koji u mene zuri sa naslovnice časopisa Tajm je odagnana.

Elon Mask i jeste čovek godine. A evo i zašto: ta godina je 2021.

Tokom pandemije, Institut za politička istraživanja nas žovijalno obaveštava da su samo američki milijarderi postali bogatiji za 62 odsto, namaknuvši na svoje neskromne bankovne račune lucidnih 1.8 triliona dolara, brojku za koju se većina nas i ne trudi da se priseti koliko bi ona mogla imati nula. Svi oni su, baš kao i vojskovođe pre njih, vrlo brzo fasovali virus mnogo opasniji po čovečanstvo od samog podstrekivača pandemije – kompleks Boga.

I svoje simptome nisu pokušali da sakriju.

Dok je Mark Zakenberg rešio da u furunu svog ega gurne još deset milijardi dolara, novac zgrnut u krvi virtuelnog rata, gde je na svojoj platformi prodavao pogrešne informacije o vakcinama siromašnim i neobrazovanim ljudima Trećeg sveta, i sa timom preplaćenih i izmučenih programera kreira Meta – virtuelni svet gde će, po njegovim rečima, svi živeti i raditi (sa naglaskom na raditi) u budućnosti, ostala tri jahača apokalipse su se odlučila za tradicionalniji pristup – trku do besmrtnosti, gde će samo onom ko prvi naseli planetu van Zemlje otići glavna nagrada: „Čovek koji je stavio tačku na civilizaciju“.

Mnogi su, kako to obično biva u ratnim stanjima, a ovo jeste ratno stanje, iako su mnogi priključeni na mašine obnevideli, potrčali da aplaudiraju i mašu zastavicama novoj sorti okupatora, pa se i niste iznenadili ako je neko od vaših virtuelnih prijatelja hvalio Maska ili Bezosa kao inovatore i ljude za koje vredi raditi, iako ne manjka detaljnih i uznemirujućih novinskih članaka o užasnim uslovima rada u fabrikama i skladištima ove dvojice koji su se odlučili za potpuno suprotan pristup frizurama.

I dok su razvijene ekonomije sveta, potpomognute efektivnom i brzom vakcinacijom, najavljivale rekordne prihode od turizma, tog leta gospodnjeg 2021. zemlje Trećeg sveta su ostavljene na milost i nemilost neispunjenim obećanjima o isporukama, manjku lekara koji svoj krvavi dinar zarađuju širom onih razvijenih ekonomija, prepušteni da se do istrebljenja bore na društvenim mrežama, gde im je surovo servirana šala da „svako ima pravo na svoje mišljenje“.

Dok su uplašeni i nemoćni ljudi posrnulih ekonomija projektovali svoje nepoverenje prema liderima na nauku, lukavi plan magnata koji kontrolišu javno mnjenje i koji su među prvima vakcinisali svoje bližnje i svoje zaposlene je upalio. Iznureni i zaplašeni, vođeni mantrom „sam svoj majstor“, okrenuli su se društvenim mrežama za pomoć, gde im je egomanijak sa šerpa frizurom raspirivao lažne informacije, blaćenje i mržnju, tako parajući sam tekstil društva, da bi lukavo, između svakog zapaljivog statusa, servirao reklame za helanke, kuhinjska pomalaga, LED svetiljke, bižuteriju, navijačke majice, plišane papuče, pametne ekrane, glupe poklone, fitnes narukvice i seksualna pomagala, kažu ,,sve što ti duša ište”, dok zli jezici tvrde da se romani Džordža Orvela, Margaret Etvud, Franka Herberta ili Kurta Vonegata retko kad mogu naći u sekciji „Preporučeno za tebe“.

***

Budim se ovih dana, pred sam kraj godine, obliven znojem i u grču, i tvrdim da nisam jedini, te pokušavam da se prisetim koji ljudi su umrli, a čija smrt je bila samo san. Često slušam muziku ili gledam film i treba mi pomoć prijatelja da se setim da li su ti umetnici još uvek sa nama. Njihove slike i dela blede ubrzano, baš kao one fotografije koje nismo uspeli da zabeležimo, jer je njihov prerani odlazak samo jedan deo statusa na mreži, a njihovo oplakivanje traje samo dok slučajno prstom ne povučemo po ekranu nadole, kada će vesti o njihovom životu i stvaralaštvu biti zauvek izgubljene i zamenjene slikom upitnog izvora kako su „turski čistači ulica otvorili biblioteku od knjiga koje su našli u đubretu“, što nekako postavljaču takvog statusa daje osećaj da je baš on napravio biblioteku sazidanu od knjiga koje je lično iskopao iz đubreta.

2021. je postala poligon za isušivanje prašuma, prirodnih izvora i reka, ali i naše empatije i naših sećanja. Kao da smo preterali sa onim lupanjem u šerpe nagnuti sa beogradskih prozora, operskim arijama sa kamenih balkona Torina ili didžejisanjem sa berlinskih krovova, uljuljkani u topline naših domova, čiji će zidovi pokazati prve pukotine tek godinu dana kasnije, dok su ti isti lekari kojima smo tapšali ostali zabrađeni u skafandere, sa suzama koje se suše iza vizira, zaboravljeni u hodnicima pretrpanim crnim vrećama, čiji su rajsferšlusi napravljeni da rade samo jednom.

Zaboravili smo Patriciju koja iza maske čisti škole, radujući se žamoru dece koja nisu njena, u nadi da će svakim zamahom krpe biti bliža odluci imigracionog da njena deca mogu da joj se pridruže, zaboravili smo Muhameda koji se Božiću raduje više nego hrišćani, jer uz svaku isporučenu Amazonovu tešku kutiju prepunu lepih poklona, na kojima su danonoćno radili vredni mališani iz Indonezije, dobije još koji dinar, što je samo nešto malo manje nego što po kutiji dobije Džef Bezos, te će taj mukotrpno zarađeni novac uz velike provizije poslati pravo u Aleksandriju, za časove nemačkog dvojici sinova, kako bi i oni jednog dana mogli da se priključe ocu u istovarivanju božićnih poklona za decu koja nisu njihova. Zaboravili smo i Šan-Ling, koja, ne skidajući duplu masku, već dve godine tupo zuri u ključalu fritezu tik iza prometnog trga, te se njene oči brzo razviju u osmeh kada pred sam kraj dvanaestočasovnog radnog vremena prekoputa svoje tezge primeti još jednu izmučenu dušu, pa velikodušno strpa još dva začinjena cvrčeća bataka pokraj ukusnih rezanaca i brižljivo dinstanog povrća, badava.

Kao da smo ove godine iščekivali da oni napuste svoje bolnice, ordinacije, operacione sale, đubretarske kamione, friteze sa ključalim uljem, lokomotive, kombije i učionice, pa da oni nama svake večeri tačno u osam aplaudiraju, jer treba se odati pošta milionima požrtvovanih ljudi koji su nedelju dana netremice bdeli nad računarima i u strahu iščekivali rasplet zaglavljenog ogromnog teretnog broda u Sueckom kanalu, do poslednjeg milimetra pretrpanog ogromnim limenim kontejnerima gde su se nalazile sve naše esencijalne potrebe: helanke, kuhinjska pomalaga, LED svetiljke, bižuterija, navijačke majice, plišane papuče, pametni ekrani, glupi pokloni, fitnes narukvice i seksualna pomagala, pa smo u nemoći slali jedni drugima obaveštenja na društvenim mrežama između kojih su lukavo trenirani algoritmi popunjavani novim reklamama za slične proizvode. Te smo i njih naručili.

***

U raskalašnom i licemernom marketinškom triku teškom nekoliko miliona dolara, koji su lukavo otuđeni od poreske svote, Elon Mask je pre nekoliko godina svezao za raketu jedan od automobila sa svoje proizvodne linije, i zajedno sa lutkom obučenom u skafander i protiv svoje volje postavljenom za volan odapeo ga u daleki i negostoljubivi svemir, svemir toliko surov da bi pri najmanjoj poderotini svemirskog odela čovek izdržao najviše petnaest sekundi, posle čega bi usledila smrt usled smrzavanja, a ukoliko bi se i malo vazduha našlo u njegovim plućima, ona bi jednostavno – eksplodirala.

Uvek sam se pitao, kada bi ta lutka za volanom Teslinog automobila, čija je crvena farba odavno oljuštena svemirskom prašinom, posedovala emocije, kako bi se ona osećala. Zemljina lopta bi prvo postajala sve manja, obrisi kontinenata bi se stopili sa neupitnim plavetnilom, a onda bi Zemljina kugla postala samo trepćuća glava čiode u crnilu vakuuma, da bi se kasnije pretvorila u samo jednu tačku. U tom trenutku bi se lutka, da ima već pomenute emocije, malo rasplakala, jer u moru tačaka nije lako razaznati onu sa koje si ti potekao, onu u kojoj su te protiv svoje volje svezali za volan automobila, da bi nekoliko nedelja kasnije i tu tačku pojelo mastilo svemira. Ta lutka je sada, ukoliko je svemirsko odelo i dalje služi, na 355 miliona kilometara daleko od Zemlje, dok radio, kojim je ovo za svemir nadasve nespremno vozilo opremljeno, svira jednu jedinu pesmu Dejvida Bouvija unedogled, jer proračuni tvrde da baterija drži i držaće još nekoliko godina, kada će i tebi i meni postati jasno da povratka za ovu lutku koja je, bogu hvala, ipak bez emocija, nema.

Zemljina kugla je predaleko. Daleko su snežni vrhovi planina, nabujale reke koje se nezaustavljivo spuštaju niz bregove, topli letnji vetrovi u kosi, mokri pesak koji se razleže pod prstima na plaži, krckanje stoletnih borova u šumi posle obilne kiše, pucketave livade na septembarskom suncu, grane pod težinom plodova povijene do zemlje, voćke raspolućene zubima, miris soli na koži i prelamanje prvih sunčevih zraka u plićaku.

Za lutku, protiv svoje volje svezanu za volan i odapetu u svemir, sada je kasno.

Godina je prošla i mnoge smo sahranili. Ja se, dok slike koje nismo uspeli da zabeležimo nezaustavljivo blede, često pitam o čemu je žena rasparenih patika, čijeg se lica, kao kroz maglu, jedva sećam, razmišljala dok je, čela naslonjenog na zaboravljeni izlog, netremice motrila venčanicu iz snova prekrivenu tankim velom prašine.

Dok točkići njenih kolica kloparaju sve tiše u mojim mislima, konačno razumem da ona, lekari zaboravljeni među hrpama crnih vreća, devojka za fritezom brze hrane, dostavljač paketa bolnih leđa, spremačica nažuljanih ruku, lutka protiv svoje volje postavljena za volan crvenog kabrioleta sa koga se farba nezaustavljivo ljušti pod kišom svemirske prašine, ja, potpisnik ovih redova, koga samo nekoliko sati deli od suzdržanog novogodišnjeg vatrometa i ti, dragi čitaoče, imamo nešto zajedničko.

Sami smo.

Lektura i korektura: Milica Gavrilov