…I malena kugla se vešto ote iz nabrekle, vlažne kartonske kutije, prepune umornih, šarenih zimskih džempera, koje više nikad neću obući jer umesto da me ogreju, stežu oko grudi i guše, dok ih, gubeći vazduh, ne počupam sa sebe. Ta mirisna grudvica trešnjinog drveta, koja se otela iz ničije kutije, volšebno se kotrlja po parketu između svežih mrlja od krečenja i lukavo zavlači ispod tek raspakovanog klavira, za kojim smo dugo sedeli zajedno, uvežbavajući sopstvene harmonije, dok su svetla grada umirala pod našim prozorom kao insekti kojima je darovan samo jedan dan života.

Moja ruka je nezgrapna i čvornovata, isti ti prsti koji spretno maze dirke klavira se sada trapavo koprcaju po mračnom i prašnjavom univerzumu podno klavira, pokušavajući da napipaju drveni kliker, ali avaj, prokletinja kao da ima sopstvenu ćud, zavukla se daleko i moje životom iscrpljene ruke polako odustaju.

Miris lavande je toliko jak da moram da zatvorim oči. Jedna kap sa mog obraza pada na pod bliže klaviru, mešajući se sa belom farbom.

***

Božić je, i ljudi se kao haringe koprcaju među šarenim kućicama poslaganim uz glavno šetalište, gde se mirisi kuvanog vina i neukusnih, preslatkih kolača, mešaju sa mirisom urina, nestrpljenja i nade. Tvoj osmeh je zarazan i ukusan dok mi drmusaš ruku u pravcu kućice sa besprekorno poslaganim šalovima i šeširima, kojoj iz nekog neobjašnjivog razloga niko ne prilazi, kao da, baš kao ti i ja, pripada nekom drugom univerzumu, u koji se dolazi kroz portal, baš između pečenog kestena i grotesknih ukrasnih ornamenata.

Kutija sa šarenim drvenim kuglicama leži po strani zaboravljena, i pre nego što ti pospana prodavačica zabrađena u tešku bundu objasni da su to mirišljave kuglice za orman, od najboljeg trešnjinog drveta, preko cele godine raskošno potopljene u lavandinom ulju, ti ih prinosiš svom malom, zimom ugroženom, slinavom nosu, i uz oduševljenje gledaš u mene.

I tada se nešto u meni slomilo. Mogao sam da čujem sopstvenim uhom kao da je pukla grana bora na kojoj sam kao dečak sedeo, ili kao kada mi je naprslo rebro pri nespretnom padu sa bicikla. Duboko u meni pukotina izazvana tvojim oduševljenjem je rasla sve više, i ja sam, ophrvan nepoznatim bolom, saznao da nikad neću prestati da te volim.

Tvoji poljupci vrelim usnama po mojim mrazom kažnjenim obrazima i molbe da mirišljave kuglice pravog trešnjinog drveta od žene u bundi prosto moramo kupiti urodili su plodom. Dan se predao snegom optočenim krovovima našeg grada, i dok si ti sa oduševljenjem prebirala po nevelikoj kutiji, ja sam, delimično sakriven stalkom sa staromodnim šeširima, vešto zavirio u mršavi kožni novčanik i na brzinu prelistao neveliki broj novčanica. Vremena su za nas bila teška i tvoji časovi klavira, sabrani sa mojim smanjenim brojem predavanja na fakultetu, značili su da ćemo ove godine jedno drugom pokloniti smeh u kuhinji i satima dug ples u slabo osvetljenoj dnevnoj sobi.

Pet mirišljavih kuglica od najbolje trešnjevine, ako to do sada nisam pomenuo, za dvanaest kovanica, napravilo je ogromnu rupu u mom novčaniku i veliki osmeh na tvom licu.

Ti si bila zaista srećna, video sam onako iskosa u tvojim očima dok smo se tiskali kroz povorku jakni te godine, kada nam je za radost bio potreban samo čvrst stisak ruke u gunguli i dvanaest evra u mirišljavim kuglicama upakovanim u ukrasni papir.

Te večeri si mi prošla rukama kroz kosu dok smo sedeli na podu, prigrljeni uz radijator. Ja sam kasnije predano sekao krompir za musaku, dok si ti oduševljeno raspoređivala kuglice po našim ormanima, fiokama i kutijama. Ovo će definitivno lepo mirisati tokom čitave godine, ozbiljno si me uveravala, tonom naučnika koji je upravo došao do važnog otkrića.

I bila si u pravu.

***

Pre nekoliko meseci, dok su se letnje noći otresito lepile na ogoljene zidove našeg doma, smogao sam snage da uredno složim ostatke odeće koju si ostavila iza sebe i, raspoređene u četiri crne kese, odnesem ih do Crvenog krsta. Vreće su bile velike i neprozirne i za trenutak sam pomislio da treba da se sklupčam u jednoj od njih, sa nadom da ću, kada ponovo budu otvorene, ugledati lepši svet, jer tamo gde naša neželjena odeća odlazi, tamo su ljudi srećniji, i neki od tih šarenih osmeha možda može da zameni onaj tvoj, one božićne večeri.

Trebalo mi je dosta vremena da uparim tvoje nepristojno vesele čarapice i izdvojim one koje su odslužile svoje najbolje dane. Ove čarape sa malenim krofnama i ja smo odšetali niz reku tog nekog dalekog života. Ove druge, sa saksofonima, i ja smo u gustoj travi iza bine slušali letnji koncert tvojih studenata, zaboravljeni od umornih portira i udaljenih noćnih sirena. I baš tada, na poslednjem paru, jedna kuglica od najboljeg trešnjinog drveta se volšebno otkotrljala daleko, kao da je probuđena iz dubokog sna u čarapama koje si ostavila iza sebe, sipajući za sobom miris lavande koji me je zaboleo u grudima.

Mislio sam da sam se rešio tih prokletih kuglica, ali posle nekoliko žena pored kojih sam se probudio, koje nisu ti, i nekoliko domova koje sam promenio, koji nije naš, one se i dalje iznebuha pojavljuju i svojim mirisom me hvataju za gušu dok mi oči ne prokrvare, ili dok se u borbi za vazduh ne skljokam na pod.

Bilo bi mi lakše da si, kada si otišla, i njih ponela sa sobom. Svih pet za dvanaest kovanica. Ali nisi.

I one se Božić za Božićem kotrljaju, iz jedne u drugu godinu, kuglice od najboljeg trešnjinog drveta, kao da je moj univerzum izgrađen u bubnju veš-mašine, sa omekšivačem od lavande.

Samo se, pretačući život iz jedne neobeležene kartonske kutije u drugu, sećam kako si te božićne večeri bila toliko srećna da sam morao da spustim svoje usne na tvoje, video sam tamnu mrlju u tvojoj beonjači, ali sam trepnuo i nisam rekao ništa.

Prošlog meseca sam odneo neke od tvojih radova, koje si ostavila, pored kontejnera. Želim da znaš da su nestali istog dana. Juče sam primetio mnogo sedih u kosi sa desne strane mog umornog lica i, grozeći se svog odraza, preko ogledala zalepio crtež, koji si te večeri, nezadovoljna strukturom, zgužvala i bacila, ali sam ga ja, izdajnički, posle ponoći izvadio iz kante i pothranio u kamari ispita mojih studenata. Želim da znaš da mi se sviđa njegova struktura, ali ti tada to nisam rekao.

Prošle nedelje sam bacio i sve tvoje fascikle sa uredno sortiranim nalazima lekara, pažljivo označene krhkim rukopisom. Ostala je samo poneka kuglica, iako mogu da se zakunem da sam i njih bacio, ali eto, možda ih nije bilo pet, možda je bilo šest za dvanaest.

Znam da sam ti jednu mirišljavu kuglicu doneo tog jutra zajedno sa cvećem i konačno prvim pozitivnim analizama, kada sam ugledao drugu ženu kako mirno spava u tvom bolničkom krevetu, i ma koliko sebi ponavljao da sam pogrešio broj sobe ili sprat, u svom otupelom umu znao sam da je to tačan broj sobe i sprat.

 

***

Božić je, moje sede i ja čučimo pored klavira u moru kartonskih kutija, dok se sveže okrečena dnevna soba nezaustavljivo rotira oko nas.

Moja ruka je nezgrapna i čvornovata, isti ti prsti koji spretno maze dirke instrumenta se sada trapavo koprcaju po mračnom i prašnjavom univerzumu podno klavira pokušavajući da napipaju drveni kliker, ali avaj, prokletinja kao da ima sopstvenu ćud, zavukla se daleko i moje životom iscrpljene ruke polako odustaju.

Miris lavande je toliko jak da moram da zatvorim oči.

Došla si nekako iz prikrajka i zagrlila me. Tvoja ruka je majušna i spretna i kao divlja životinja se zavlači ispod klavira i vešto izvlači kuglicu nekada luksuzno umočenu u lavandino ulje.

Ovo će definitivno lepo mirisati tokom čitave godine. I bila si u pravu.

Božić je, i miris cimeta i vina je u vazduhu. Prekidaš naš poljubac upozorenjem da će nam izgoreti musaka.

I za trenutak si zaista bila tu.