Postoji neka razoružavajuća lepota i intrigantnost u sceni gde Karla Guđino, u paketu sa svojim senzualnim, punim usnama, razbarušenom kosom i akten-tašnom, ulazi u kola posle suđenja Henku Mudiju gde naš omiljeni imaginarni pisac biva proglašen krivim, kada posle minuta neprijatnog ćutanja prepunog teskobe i laganog bluza, koji svira samo za publiku, Henk kaže svojoj advokatici: „Now what?“ (,,Šta sada?“), na šta se ona okreće i sa spektakularnim samopouzdanjem i iskrom besa i agresije u očima, odgovara: „Let’s get shit faced.“ (,,Hajde da se razbijemo“).

Ova misao je dovoljna da ubrza krvotok, za mene, osobu koja svoja dosadna popodneva ispunjava reprizama stare serije kao jedinim načinom da izbegne bilo kakvo pisanje ili rad. Ideja da, pod gorućom činjenicom odlaska u ćuzu, mogu da sedim sa Karlom Guđino u smrdljivoj, ali luksuznoj hotelskoj sobi, i ispijam unučiće skupocenog viskija dok me njene nemirne oči probadaju i polako i one tonu u alkohol i predaju se, sve to isprepleteno zanimljivim, iskričavim dijalogom, tera me da razmišljam o tome da sam čak i spreman na to da budem osuđen i istrpim zatvorsku kaznu. Ništa seksualno, nikakvo bludničenje, samo želja da se glava natopljena alkoholom polako sroza na rame, zahvati dašak parfema i mirisa karmina, spusti u krilo i ugasi, ostavljajući samo dijalog, mrak i otvaranje duše u trajnoj memoriji. A ako sutra mora zatvor, neka.

Nisam jedini idiot, ne. Čak sam se na sekund i zaustavio na ovoj sceni, koju sam odgledao više puta i ranije, i zapitao se kolika je cena koju smo spremni da platimo da bismo dobili ono što ne znamo da želimo? Koliko novca, zdravlja i sreće smo spremni da proćerdamo da bi smo shvatili da imamo sve? Da dovedemo sebe do ivice provalije, igramo se sa sopstvenim bićem, čikamo društvo, porodicu, prijatelje, svete sile… Zašto je skoro svakom od nas potrebna gotovo prazna boca savršenog portoa, razdrljena lanena košulja i prometna raskrsnica u Lisabonu da bismo se prodrali: „Ja sam živ!“, umesto ponedeljka ujutru u kišnom Beogradu, pred ogledalom, pred odlazak na osmočasovni dosadni posao. Ko su tačno naše Karle Guđino i šta nam sve znače njihovi prljavi, mistični predlozi?

Bez ikakve insinuacije i povlačenja paralela između mog života i imaginarnih likova, spremno i iskreno mogu da kažem da sam i ja jedan od svih ostalih. Upropašćivač. Veza, prijateljstava, odnosa… ukratko, sreće. Sve to sam i radio sa namerom i željom da prodrem dublje u Riziko igru mog bića. Kao da mi celog života u uhu svira „You Rascal You“ od Hanni el Khatiba. Ne mogu sa sigurnošću da kažem da sam profitirao. Uzburkao sam svoju krv, to definitivno. Poseci me po vratu dok temeljno uništavam svoj život i videćeš jebeni gejzir vrele krvi probuđene iz učmalosti. Neko se kocka, neko pije, neke žene ljubomorišu, drugi muževi sa pohotom gledaju tuđe, treći varaju na ispitu, četvrti lažu. Svako ima nešto. Jer svako bi da oseti da u njemu teče život. Da nije samo nemi posmatrač. Kako bi uostalom mogao da znaš za bol ako se sam ne posečeš malo? Svako ima svoj nivo Californication-a.

Znam da ne bi trebalo otkrivati detalje nastavka, ali realno, ko jebe vas koji niste gledali seriju. Verovatno je nećete ni pogledati. Henk Mudi, pisac, glavni protagonista ove male priče i deo života svih nas, ne dobija zatvorsku kaznu. Ne dobija nikakvu kaznu. Život mu pruža ruku još jednom, ali da li je to ikome bilo dovoljno? Realno, koliko vas čemernih se vratilo cigarama posle operacije raka? Henk Mudi u poslednjoj sceni prisustvuje pravljenju seta za film o njegovom sjebanom životu, seća se šta je sve dobio, šta je prokockao, spalio, ugazio, popišao se po pepelu… I dok ja razmišljam kako bih opet rizikovao sve da se opijam sa Karlom Guđino, Henk pali auto, odlazi iz studija, Holivuda, Los Anđelesa, u nepoznato, sa pisaćom mašinom zabijenom u zadnje sedište. Jer, jebeš ti taj život koji ne može da iznedri jedan dobar roman.