Situacije je u kojima primam narudžbine za pisanje, što onog kraćeg formata, a da ne kažem još onog dužeg su zaista retke, a ljudi obeshrabreni u startu. Morate me razumeti: on nepristojnih ponuda da otipkam jeftin erotski roman, preko nepotrebnih novinskih kolumni „a šta je tvoje mišljenje o tome“, sve do suptilnih nagovaranja za dobro promišljenom „klasičnom“ temom koja mi može doneti neku literalnu nagradu i sa imena oprati sumnju da ako radim na noar trileru to ne mora automatski značiti da je literatura petparačka. Znate ono „od Vladislava Radaka, dobitnika ______ nagrade stiže…“ Znam, užas. Zato ne treba da iznenađuje činjenica da mladež i starež sa takvim predlozima rado oteram u kurac. Ipak, ova današnja tema stiže na nagovor nekih dragih ljudi i njihove želje da pročitaju moje viđenje Beograda sa ovom distancom. Promovisanje poslednjeg romana je bila prava prilika za to i bez obzira što sam se distancirao i rekao da se to neće desiti, nagovaranja i podsećanja ni posle mesec dana nisu prestala. Ok, rekao sam, hajde da završimo sa tim. Napisaću nešto o mom omraženom Beogradu, gradu u kome sam se rodio i odrastao, ali samo jednu rečenicu…

***

Postoji nešto u tom prvom, vrelom, proletnjem danu kada ispucali asfalt krene da se topi i šine krive u želji da iskoče iz trošnih ležišta, što natera nervozine Beograđane da se pretvore u teško kontrolisane zveri, znate već, taksisti masnih, znojavih vratova mumificiranih natopljenim peškirima sikću svoje prve, jutarnje psovke, uživaju u njima kao u gutljaju vrele kafe, problematične tetke ukazuju na katastrofalno stanje u društvu, pa pomerite se za izlaza pogledajte žena sa maaaalim detetom hoće da izađe, pa ko vas je tako vaspitao, pipnuli ste tri kifle i dali mi dva mljeckava paradajza, ja zaista nemam reči, kako je zanimljivo kada tetke koje nemaju reči prosto ne mogu da prestanu da romore narednih trideset minuta, glasa ljutog, glasa plačnog, ali eto morate ih razumeti i današnji klinici u poliesterskim šorcevima, sa poliesterskim patikama, sakrivenih iza poliesterskih zatamnjenih naočara i poliesterskim srcima im nikako ne pomažu, ima nešto u njihovom ogavnom dizelaškom stavu što vam izaziva želju da ih pljunete, ali i zagrlite i šapnete im da to nije njihova krivica, mi smo taj krivac koji se potrudio da za njih ostavi još gori Beograd nego što je ikada bio, evo saobraćaj se zgusnuo prema Slaviji, nebo bez ijednog oblačka ostavlja mlečno bele starce na milost i nemilost zloćudnom suncu, njihove oči su umorne čak i izjutra dok se guraju po redovima, gegajući se korak po korak u starim, kožnim sandalama, boreći se sa brzim, staklenim rotirajućim vratima, nemilosrdnim klima uređajima, kratkim svetlima semafora, koja iz svakog časa mogu ostaviti zatočenim na polovini vrele ulice, dok će isti oni taksisti pojuriti besno, ne želeći da bilo kome ostave prvo mesto u koloni, svako ko je jednom učestvovao u beogradskom saobraćaju zna da na kolovozu nemate prijatelja niti saveznika i da je svako za sebe, nešto slično kao i na tržištu mladih dama, udavača, devojčuraka, usedelica, svaka od njih želi da bude prva u nevidljivoj koloni modernog braka i dejtinga, da li je mene izdao sentiment mladosti ili ga je nadvladala realnost mog neminovnog odrastanja, bilo kako bilo, Beograđanke više nisu lepe, sada se iza naočara za sunce topi šminka, nekada moderne krpice sada izbledelih boja više nemaju tu čar, ni cipele ne odzvanjaju melodično, verovatno to istopljeni asfalt ne dozvoljava, vratova ukočenih od pretvaranja i iščekivanja nervozno galopiraju poput neuvežbanih zebri, čekajući da neminovno postanu nečiji plen, bežeći, bežeći sve dok se konačno ne umore i ne dozvole prekaljenom provincijalskom lavu da bahato zarije svoje zube u njihovu žilu kucavicu i odvuče mlitavo, potrošeno telo u pećinu u Boljevcima, Ostružnici, ili još dalje prema Valjevu, Aranđelovcu, Topoli, samo one najopreznije će uspeti da se spasu takve sudbine i sačekaju princa na koji će dojahati na stranim registraskim tablicama, podižući oblak kazni za parkiranje koje će mu uz slast srpski parking prvobranitelji nalepiti već prvo popodne ispred ekskluzivnog italijanskog restorana koji služi najfiniju reputaciju i slabo barene testenine, ko dobro poznaje Beograd zna da su dani mnogo duži nego bilo gde u svetu, pa nije lako naći debeo hlad koji se neće bitnije pomeriti za celog sunčevog luka, jer je izmeštanje baštenskih stolica nešto što ni prekaljeni gosti ni njihovi konobari ne mirišu, ali bogu hvala, noć samo što nije, zatvaram oči, još jedan rizičan, napet, isfrustriran, nezadovoljan dan je ovaj beli grad nekako preživeo, sada i ja mogu da se iskradem iz stana u kome sam odrastao, želim da se pod lepljivim mrakom iskradem do Tašmajdana, dok smesa betona i dalje cvrči i pulsira, da udahnem ono što je nekad bilo moje, ulice su sada puste samo ja i krezubi starkelja nalakćen na improvizovani otvor pljeskarnice kod pijace, priča o svom nekad uspešnom životu sa umornom devojkom koja okreće n-tu turu ražnjića i ćevapa sumnjivog porekla i ukusa, taj miris me prati sve do Crkve Svetog Marka gde me čeka iznenadni ujed detinjstva, ukus rumenka na nepcetu i umirujuća tišina.