Još jedan ciklus domaćih dnevnih tema je obrnut, te kao i Dan republike i Peti oktobar, na red su došla i PISA testiranja, koja, iako ređe no jednom godišnje, nagone i stručnjake i laike da liznu vrh olovke i daju svoje mišljenje. Kao i SVAKI prethodni put, rezultati su poražavajući – trećina omladinaca funkcionalno je nepismena, kubure sa najosnovnijim logičkim problemima, Srbija se na dnu liste lakta sa zemljama Trećeg sveta, a ono što mnogi zaboravljaju jeste da će za tri brze godine ti isti petnaestogodišnjaci glasati na izborima, koji se kod nas organizuju mnogo češće nego što se PISA testiranje sprovodi.

Domaći mediji su požurili da na brzaka dobiju mišljenje stručnjaka, pa su se međ njih lako umuvali i „stručnjaci“. Nažalost, svi su imali krivca, uglavnom nekog ko je daleko od njihove avlije, ali, kao i naši srednjoškolci na testu, niko nije imao tačan odgovor na to „zašto se naš toranj u PISI opasno nakrivio“. Lista osumnjičenih je podugačka i svima dobro poznata (lista se lako primenjuje i na sve ostale probleme): država, Vlada, opozicija, školstvo, nastavnici, finansije, Amerikanci i, naravno, sami PISA testovi, koji su, komentari tvrde, „naklonjeni bogatima“.

Odgovor je, nažalost, mnogo tužniji. Krivi smo svi mi. A pogotovo vi koji znate sva slova i privilegovani ste da čitate ovaj tekst.

* * *

Ali krenimo ispočetka. Zašto biste uopšte verovali meni? Da bih vas spasao nepotrebnog guglanja – ja, autor ovog teksta, sam imao tu čast da kao matematičar radim u srpskom PISA timu tri godine pred testiranje 2012. Poražen tim rezultatima, ali sa naivnim, mladalačkim optimizmom, sa dvoje profesora, kolega i vrsnih stručnjaka, napisao sam priručnik „Formula života – za sve one koji vole matematiku i žele da je poklone drugima“, koji je kasnije bio preporučena literatura za jedan od predmeta na master studijama matematike. Ohrabren odzivom kolega, godinu dana kasnije održao sam TEDx govor na sličnu temu – zašto nam je potrebno drugačije razumevanje potrebe za matematikom i drugim naukama. Kako da promenimo „lošu reputaciju“ matematike kao teške i kompleksne nauke i da je predstavimo onakvom kakva stvarno jeste, kao način razmišljanja koji treba podmazati i osloboditi jer ga koristimo u svakom trenutku. Jer smo svi mi, podsvesno, matematičari.

Odgovor je bio obeshrabrujuć. Budžet za sledeću „turu“ PISA testiranja je bio ukinut, profesor, autor pomenutog udžbenika, poslat u podrum Matematičkog fakulteta da sortira vežbanke, dok se autor ovih redova obreo na dobro poznatom mestu gde umiru svi snovi mladih (i ispodprosečno obrazovanih) ljudi – na odlaznom terminalu Beogradskog aerodroma, pomalo posprdno nazvanog po najvećem srpskom naučniku.

Godine predavanja na prestižnom tehničkom univerzitetu u Nemačkoj su mi donele mogućnost da sagledam ovaj problem i iz nekog drugog ugla. Ova ekonomski bogata država se kotira daleko bolje od Srbije, ali daleko ispod njihovih očekivanja i ekonomske moći. Ipak, moji mladi studenti su crème de la crème prirodnih nauka. Nekima od njih su oba roditelja izvršni direktori banaka ili auto-giganata, odrasli su okruženi privatnim profesorima i dadiljama koje pričaju francuski, drugi su pak deca imigranata koji su radni vek proveli čisteći kuće ovim prvim.

Da li onda postoji rešenje?

* * *

Postoji.

Ali kao i u svakom briljantnom matematičkom problemu, rešenje se krije baš ispred nas, ono je očigledno ali neuhvatljivo i često nas tera da idemo izokola iako nam se „javlja“. Rešenje je jednostavno, ali i ono na koje smo najmanje spremni: potrebna je promena načina razmišljanja. Svih nas. Ko je krivac za loše rezultate PISA testiranja? Svi mi. Ja, vi koji čitate ove redove, ministarstvo, nastavnici, roditelji, a pogotovo deca.

Skoro vekovima u našem društvu vlada verovanje da je obrazovanje kompleksna birokratska prepreka, koja, ako se nekako prevaziđe, srećnog dobitnika dovodi do nameštenja, i on lopatu menja penkalom, ili u novije vreme – tastaturom, i… spašen je. Otud i skoro fetišistička potreba naših najvećih mufljuza da se kite različitim diplomama, titulama i perjanicama. Naše društvo nagrađuje zvanje, a ne rešavanje problema, kritičko mišljenje, inovativnost i spremnost pojedinca da svoje veštine menja, modeluje i nadograđuje u svetu gde se velika dostignuća u medicini, informatici, kulinarstvu i upravljanju vozovima dešavaju na nedeljnom nivou.

Ministarstvo je krivo jer nije ohrabrilo nastavnike da preuzmu stvar u svoje ruke, udalje se od table i sednu za timske, okrugle stolove, gde treba da sede i učenici. Nauka je timski sport, ali je pre svega igra i druženje. Niko još nije došao do dobrih rezultata zato što je to radio za ocenu, već zato što se na to „ložio“. U Srbiji ne postoji nijedan fakultet koji podučava studente kako da predaju. Kako da razviju ljubav. Loženje. Nastavnici imaju samo jedan zadatak. Da „nalože“ decu. Deca će sve ostalo naći na Guglu.

Roditelji su krivi jer ne rade sa svojom decom. Zadatak roditelja nije da plati privatnog profesora i ukori dete zbog slabih ocena, nego da nastavi i nadomesti tamo gde nastavnik ne može.

Sramota je da bilo ko u ovoj unapred izgubljenoj igri pominje finansije. Nastavnici su slabo plaćeni. Slažem se. Ali tako je i svuda u svetu. Navedite mi jednu zemlju gde su nastavnici najplaćeniji. Podučavati je poziv, ne zaposlenje. Kada su me zvali da predajem na Tehničkom univerzitetu u Dortmundu, nisam ni pitao kolika je plata pre nego što sam prihvatio. Nisam znao da li ću išta dobiti. Želeo sam da naložim auditorijum od trista letargičnih, uspavanih studenata, i nisam ni razmišljao o novcu. Iznajmio sam stan u okviru kampusa i shvatio da ću naredne dve godine biti u minusu. Kada bih završio predavanja i svoje istraživanje, na biciklu sam raznosio pice po gradu. Nekada su mi vrata otvarali moji studenti.

Roditelji su krivi jer ne rade sa svojom decom. Zadatak roditelja nije da plati privatnog profesora i ukori dete zbog slabih ocena, nego da nastavi i nadomesti tamo gde nastavnik ne može. Da odvede dete u muzej, na košarkašku utakmicu, u botaničku baštu, na Sajam nauke, da sa njim igra igrice na kompjuteru i pita ga koja mu je strategija. Da privoli dete da kuva sa njim i pita ga koliko kalorija im je večeras potrebno. Da zamoli dete da pogleda na Gugl mapama koji je najkraći put do tetke i progugla gde mogu da kupe najbolje poklone rođacima.

Kriva su jer misle da će biti profesionalni gejmeri iako ne znaju da kažu koja je razlika u arhitekturi između AMD-ovog Ryzen 9 i Intelovog i7 procesora, koliko gigabajta rama im je zaista potrebno i da li je veći „frejmrejt“ uvek bolji za igrača.

Deca su kriva jer misle da će uvek biti deca. Kriva su jer misle da će svi postati jutjuberi gledajući Jutjub, iako niko od njih ne ume da kaže koja je žižna daljina sočiva koje im je potrebno za njihovu kameru, kako da odstrane frekvencije šuma iz njihovog zvučnog zapisa i kako da tumače kompleksne Jutjub analitike i statistike kada snime dobar video, a imaju malo pregleda. Kriva su jer misle da će biti profesionalni gejmeri iako ne znaju da kažu koja je razlika u arhitekturi između AMD-ovog Ryzen 9 i Intelovog i7 procesora, koliko gigabajta rama im je zaista potrebno i da li je veći „frejmrejt“ uvek bolji za igrača.

* * *

Nekakav pomak ćemo napraviti kada više predavanja, školskih časova i novih školskih godina započnemo uvodom poput onog koji saopštim mojim studentima na početku svakog semestra, a koji otprilike zvuči ovako:

„Dragi moji studenti,

Niko od vas neće pasti ovaj ispit. Ja vam to garantujem. Ukoliko sad izađete i više se ne pojavite ni na jednom predavanju, garantujem vam šesticu na završnom ispitu. Ukoliko ste umorni, gladni, ukoliko imate prenatrpan raspored, ukoliko morate da radite, brinete o svojoj deci, roditeljima, idite i ne brinite. Vi ste ovaj ispit položili.

Ukoliko ostanete, garantujem vam šest najnapornijih ali inspirativnih i zabavnih meseci u vašem životu, tonu projekata i domaćih zadataka, puno naporne matematike i još više kodiranja. Besane noći. Pospana jutra. Ukočena leđa. Probleme sa vratom. Ali vam isto tako garantujem da ako poslušate ovaj kurs vi više nikada nećete biti siromašni. Nikada nećete strahovati za posao, za novac, nikada se nećete plašiti da date otkaz i nađete novi posao.  Naučićete kako da iskopate podatke za bilo koji problem, analizirate ih i donesete prave odluke. Saznaćete kako da uvek budete u mogućnosti da pomognete svom poslodavcu, osnujete svoju kompaniju ili pomognete prijateljima. Kako da kritički i statistički izvagate obećanja političara. Kako da otkrijete koje vesti su lažne, a koje vesti vas odvlače od bitnih vesti. Ali, što je najvažnije, naučićete da makar malo bolje razumete svet u kome živimo, a koji se već menja dok ja ovo izgovaram.

Dragi studenti, svako ko želi može da u narednih deset minuta napusti salu. Ja idem da spremim jednu kafu, i onda počinjemo sa uvodom u Pajton.“

Do sada još niko nije izašao.