Postoji taj jedan momenat kada skočiš u ledenu vodu okeana i ma koliko bio mentalno spreman za hladnoću i šok koji će uslediti, trenutak kada se voda sklopi nad tobom potresa tvoje telo i samu srž tvog bića. Za mene je to trenutak velikog pitanja da li je sve ovo bio san, te se sada, još uvek ošamućen, nekim čudima budim i shvatam da sam ponovo među svojima – morskim ribama. Sekund kasnije zaplivaću i moje disanje postaće normalno, kao da sam uvek pripadao, na hladnom, peskovitom dnu.

U praksi je to malo drugačije, jer sam od malena napola slep. Tu osobinu i delim sa nekim slatkovodnim ribama, koje su nadomestile posebnim čulom – duž sredine boka, ali ja to čulo nemam već nosim sočiva, koja, još od mojih prvih vodenih avantura iziskuju nošenje naočara za plivanje. I tu, zapravo, počinje ovaj veliki problem o kome sam spreman da vam izlažem danas.

Jer, vidite, civilizacija je daleko napredovala, naučno, tehnološki, kako god želite, poleteli smo međ’ oblake, sleteli na mesec, ali pred zamagljenim naočarima za plivanje, nauka, tehnologija, crkva i političari ostali su nemi. Ne dozvolite da vas prevare natpisi na kutijama onih skupljih proizvoda, oni su prosto netačni, lažni. Leka jednostavno nema.

Prethodno tvrđenje nije u potpunosti tačno, jer prekaljeni ronioci i plivači, ali i oni koji u svojim zaveslajima ne dobacuju više od pukog amaterizma znaju za jednu caku – ako pljunete bogato u unutrašnjost naočara i pljuvačku razmažete, desiće se čudo: vaše naočare se neće magliti jako dugo.

Avaj, mene nesretnika je priroda skresala sa svih strana, pa tako nije bilo dovoljno ni što sam godinama posle vaterpolo treninga na Tašmajdanu gledao grupe ronilaca kako se spremaju za trening, rokajući šlajmare na unutrašnjost svojih maski, tražeći inspiraciju u sasušenim ustima i onda nišaneći dragocenu tekućinu baš tamo gde im je najviše potrebna, ja, gadljivko, jednostavno nisam mogao da pljunem, posebno ne u naočare, čija plastika će stajati nekoliko santimetara od moje osetljive, nežne rožnjače. Evo i danas, dvadeset i dve godine posle prvog treninga ja ne mogu da pljunem u sopstvene naočare. Gadno mi je.

Jednostavno ne mogu da prevalim to preko usana.

Dok sunce otkucava na nebu sredinu dana, čineći moju senku minimalnom, razmišljam, možda sam ja poslednji čovek na planeti, koji je zbog kao lava užarenog kopna primoran da živi u okeanu.

I evo me sada, skačem sa stene, tirkiz mi se lomi na licu i slana voda ispunjava nozdrve, za trenutak mislim da se gušim, a onda shvatam da počinjem tek tada da dišem. Hiljadama milja unaokolo nema nikog, samo morske nemani i ja, krljušt uz krljušt.

Sada sve vidim kristalno jasno, nema više magle.

Neko mi je izgleda pljunuo u naočare krišom, kada sam ja gledao na drugu stranu.