Scena koja se odigrala te davne 2003. godine, uz produžene senke koje se vuku po livadama iznad Valjeva, sa sobom nosi miris leta, solidnih obroka iz petničke menze, ali, iz nekog skoro nepoznatog razloga, i miris užasa ili napetih horor scena iz bioskopa, koje svoju najavu imaju u vidu gotovo neugodno idiličnih prizora koji prethode stravi. Tako sam ja, petnaestogodišnjak, nezreo polaznik ali pun sebe, đak Matematičke gimnazije, video postavku za scenu koja će se odigrati samo nekoliko trenutaka kasnije, i koja je i dalje ostala živa u sećanju, skoro dve decenije nakon toga.
Petnaest minuta, koji su imali težinu višesatnog bdenja, trajalo je osluškivanje tišine idiličnog kampusa Istraživačke stanice Petnica, koja je bezmalo bila najveća želja svakog srednjoškolca u Srbiji i šire, a uspeh u istoj poređen je sa uspehom na najvećim sportskim smotrama. Razlog moje naivne straže ispred posebnog prozora na kampusu nikom ko je bio polaznik Petnice ne bi bio iznenađujući, ali će tek gotovo dvadeset godina kasnije dobiti pažnju društva, koja je mnogo ranije bila preko potrebna.
Samo desetak sati pre nego što ću zauzeti stražarsko mesto, po prvi put u životu sam bio svedok poveravanja žrtve seksualnog uznemiravanja. Moja dobra prijateljica, takođe maloletni polaznik, u strahu mi je rekla da je izvesni vođa seminara, u Petnici poznat kao vrstan intelektualac, poznavalac nauke i čovek koji se pita za sve značajne publikacije (od kojih zavisi uspeh polaznika) na jedan vrlo neprijatan način pitao da li može da je fotografiše, posle jednog neformalnog druženja. Drugarica mi se poverila da je prvi put na fotografisanje, posle njegovog ubeđivanja da se radi o visokoj umetnosti, pristala, ali da se plaši da se neće na tome završiti. I ona i ja smo sada znali da su priče koje su godinama kolale Petnicom – tačne. Sada je ponovo morala da ide na konsultacije i njen strah je bio više nego opravdan. U slučaju da ona vrisne unapred dogovorenu lozinku, ja, autor ovih redova, bih sa svojih 15 godina i tri puta više kilograma, bio zadužen da uletim u kancelariju jednog od autoritativnijih ljudi u Petnici i glumim ljubomornog dečka.
Ništa od toga se nije dogodilo. Moja mlada prijateljica je izašla, kako se meni činilo, jedan milenijum kasnije, ponosno mi saopštivši da se oduprla ubeđivanjima i da je uspela da nagovori napasnika sa foto-aparatom da prethodno snimljene fotografije izbriše. Tada, u naivnosti naše mladosti, nismo mogli da pretpostavimo da desetine drugih devojaka nisu bile te sreće.
Mnogo godina kasnije, kada je većina polaznika iz tog vremena, koji uglavnom zarađuju za hleb kao naučnici diljem belog sveta, pročitala potresna, hrabra i iskrena svedočenja o zlostavljanjima izvesnog učitelja glume, svi smo znali da je samo pitanje dana kada će žrtve foto-aparata ozloglašenog S. iz Petnice istupiti javno.
Mnogi od nas nisu znali da su te žrtve istupale javno godinama.
I da ih niko nije saslušao ozbiljno.
Seksualno nasilje u javnim institucijama
U brzim i sporadičnim prepiskama sa mojim kolegama iz grupe ,,Nauka u Srbiji”, makar onih koji su bili stalni polaznici, ali i saradnici u Petnici, došli smo do sledećeg zaključka: za seksualno uznemiravanje i fotografisanje maloletnih i tek punoletnih lica u ovoj naučnoj stanici znalo se maltene od prvog klika ozloglašenim foto-aparatom. Nažalost, kao i u većini slučajeva, institucija, reputacija predatora i autoritet stajali su kao nepremostiva prepreka za uzbunjivače, dozvolivši time da predator, kao i u mnogim sličnim situacijama, bude zaštićen od bilo kakvih sankcija organizacije ili tužilaštva.
Kao što Jovana Gligorijević sjajno navodi u svom tekstu, institucije pribegavaju pogrešnim metodama za rešavanje ovakvih vrsta seksualnog uznemiravanja: okretanje glave, umanjivanje razmera samog zlostavljanja ili dovođenje u pitanje validnosti izjava žrtava. Mi kao naučnici koji širom sveta predstavljaju Srbiju, ali i Petnicu, u kojoj smo napravili prve ali krucijalne istraživačke korake, želimo da ukažemo na to da stojimo iza izjava žrtava jer smo i sami svedoci dešavanja koja su opisana u potresnom tekstu Jovane Gligorijević.
Takođe želimo da ukažemo na to da je, posle svih afera koje su iznesene u javnost u poslednjih nekoliko godina, jasno da je u pitanju sistemski problem, u kom je bolan period priznanja, kroz koji svi moramo da prođemo, preko potreban ali ne i dovoljan uslov da se društvo transformiše u jednu zdraviju okolinu, u kojoj će mladi naučnici, umetnici, sportisti, ali i svi ostali moći da žive bez straha od seksualnog uznemiravanja, seksualnih predatora i seksualne eksploatacije.
Sigurni smo da slučaj u Petnici nije jedinstven, već da predstavlja samo vrh ledenog brega. Seksualni predatori su ustaljeni ne samo u našem društvu, već su se izborili za mnoge ugledne pozicije svuda u svetu. Od fizioterapeuta u gimnastičarskom klubu, preko žirija u takmičenjima mladih talenata, do uglednih profesora i naučnika. Samo udruženim delovanjem institucija, roditelja, nastavnika, u kombinaciji sa hitnim uvođenjem seksualnog obrazovanja, koje bi za cilj imalo prevenciju, prepoznavanje i prijavljivanje manipulativnog delovanja, možemo da napravimo korak u napred ka isceljenju društva koje je vekovima okretalo glavu od ovakvih problema.
Potrebna nam je kooperacija dečaka i devojčica, drugova i drugarica, trenera i nastavnika, direktora sportskih udruženja i šefova katedri, potrebna nam je pomoć lekara i psihologa, političara, roditelja i baka i deka. Potrebna nam je reforma institucija ali najpre nedvosmislena odgovornost ljudi koji su bili na vodećim pozicijama kada su naši prijatelji, kolege i saradnici bili seksualno uznemiravani ili zlostavljani.
Ali, pre svega, potrebno je da saslušamo žrtve. I da ohrabrimo hiljade njih koje nisu javno istupile da mogu da nam veruju.
Zvezda vodilja nad Petničkim nebom
Našli smo se utučeni ali ne i iznenađeni mnogim porukama kajanja uglednih profesora i naučnika koji su svoje đake i pulene slali u Petnicu, ne znajući da ih potencijalno šalju u grotlo pakla. Kao ljudi koji veruju u naučni proces, sigurni smo da saznanje javnosti za ovaj decenijama dug skandal i bolna transformacija koja mora da usledi
može samo da doprinese učvršćenju reputacije Petnice. Desetine hiljada polaznika nosi isključivo lepa sećanja iz ove obrazovne institucije i mnogi od njih su postali vrsni naučnici na koje smo danas svi ponosni. Sigurni smo da trenutna uprava Petnice neće više okretati glavu, već da će dati prostora žrtvama da iznesu svoja svedočenja i tužilaštvu da prikupi dokaze. Sigurni smo da će u budućnosti Petnica imati jasne mere prijavljivanja, procesuiranja i delovanja protiv seksualnog ili bilo kod drugog vida uzemiravanja. Ove bitne promene u našem društvu nemaju alternativu i potrebno je bezuslovno delovanje svih nas kako bismo sačuvali ne samo Petnicu već i poklekle obrazovne institucije, sportska udruženja, lokalno foklorno udruženje ili baletsku školu.
Stotine svetskih naučnika, baš kao i potpisnik ovih redova, sa nestrpljenjem očekuju novi poziv da na narednom petničkom seminaru otkriju tajne nauke hiljadama bistrih mladih glava, koje su, pre svega, željne znanja, druženja i zvezdanog petničkog neba.
To nebo je sada zagađeno i samo mi ga možemo očistiti.
Zajedno.
Nije mi jasno zasto se sad o tome govori a sve vreme se cutalo. Pa zar nije moglo da se kaze roditeljima, profesorima i pokazati prstom ko je to. Nego sada svi isticu ko je veci samaricanin i kriticar . Odavno je Petnica i bez ovog skandala srozala svoj “ugled”. Pravi vunderkind ovi imaju drugaciji put u ovoj zemlji.
Ja sam završila muzičku školu koju je, kao i ostale đake u svojoj klasi, profesorka klavira zlostavljala 10 godina, dva puta nedeljno. Nisam govorila to roditeljima, jer sam mislila da sam ja kriva, da nisam dovoljno talentovana i da nisam dovoljno vežbala. Svi u školi su znali šta ta žena radi. Da govori deci od 7 godina “Hohštapleru!”, “Idiote!”, “Kretenu!”, da nas udara u ramena da bi ih spustila, jer smo mi od straha se grčili i sve vreme svirali klavir podignutih ramena, da nam je zaklapala poklopac klavira i da smo, sve vreme dok smo svirali, pazili na to kada će ona u besu da zalupi poklopac, kako bismo na vreme izmakli prste. Da nam je bacala note po učionici, od besa. Meni je zakazivala časove u muzičkoj školi u 7h ujutro radnim danom i u 19h subotom. Nisam imala vikende, niti sam išla na ekskurzije jer sam morala da vežbam. Nisam ništa govorila roditeljima. Mislila sam da se tako uči sviranje klavira. Oni su mislili da obožavam vežbanje. Kada sam se zaposlila na fakultetu (ne kao pijanista), ta žena više nije mogla da mi priđe, jer “poštuje hijerarhiju”. Kao dete, nisam znala šta mi profesorka radi. Drugi profesori su znali. Kome sam mogla da kažem? Roditeljima? Mislila sam da nisam talentovana i da ću ih razočarati. Drugim profesorima? Oni su znali. Vama? Vi ne razumete zašto neko nije govorio. Ja ni dan-danas ne govorim, osim ovako, anonimno, kada shvatam da su drugi prolazili još gore. Iako danas znam da problem nikada nije bio u meni.
Prvo nije tačno da nije prijavljivano, nego niko od uprave nije reagovao. Drugo, razlog što nije masovnije prijavljivano je, kao što Amberateh reče, što su žrtve ubeđene da su same krive, i da će nakon prijave stvari postati samo gore. I znaš šta? Svedoci smo da mnogima i postanu. Nikako nije iznenađujuće što žrtve na prijavljivanje ohrabre druga prijavljivanja. A to što je mnogima to teško da procesuiraju, pa to je samo intelektualna lenjost.
Osamnaestoro empatičnih ljudi na Fb objavi, i tri komentara na ovom blogu, od kojih je jedan prekoravajući za žrtve iz Petnice. Pa, lepo smo se predstavili. Zato nam je tako kako nam je. Čestitajmo sebi, potapšimo se po ramenu.
Šejmovanje je uspelo. Niste znali da je čovek zbog vaše pameti ostao bez posla i od 2017 hrani se koprivama. Niste sačekali ni sud šta će reći, a još manje osumnjičeni, nego drvlje i kamenje po Petnici. Savan jeste prljavi genije, vi ste verovatno suprotno od toga. Daleko vam lepa kuća…