Pisci se razlikuju od drugih ljudi jer pažljivo promatraju. Ja, na primer, svoj svet uvek dopunjujem izmišljenim pričama, pokušavajući da u naslagama informacija dokučim istinu, bilo da je to stari iscepani šal u koji je umotan čovek sa skupim ručnim satom, ili ogrebotina na gležnju devojke na meto stanici, voajerski, iz prikrajka promatram mladi par dok se svađa ispred kafeterije, pokušavajući sa usana da im ukradem priču, da nadomestim informaciju koja je nestala negde između zamagljenog stakla, mirisa pržene kafe i nadutih krofni. Ja idem unaokolo, držeći se senki i mračnih svodova, ogrnut svojim kaputom i podignute kragne vrebam vaše živote, kradem vaše priče, bežim pre nego što me primetite, jer robinhudovski smatram da svi imaju pravo da ih čuju.

Nisu sve priče tako dobre i vredne, a ja kao matematičar i detektiv tragam za onima u kojima je istinu teško ili skoro nemoguće pronaći.

Tog prošloživotnog beogradskog prepodneva sam se uputio na sastanak u kafeu na ćošku, trudeći se da se obučem lepo, kako bih, svojom pažljivo biranom garderobom pokušao da se izolujem od tuđih života, da se distanciram i učinim sigurnim. Prošao sam rukom kroz kosu i zakoračio na proletnje palilulsko sunce, ono koje razgali ljude od pijace, do osnovaca u Vuku, rasipajući se po tašmajdanskom parku, zakotrlja dva zrela paradajza ispod tezgi, natera starkelju koji neumorno čisti ljudima cipele ispred Politike da zazvižduće onu njegovu omiljenu, da tu, baš tu, starogradsku, uz koju ju je upoznao.

Pretrčao sam uzavrelu ulicu, tamo kod tri masivna solitera, znate već, ulicu natrpanu tramvajima, naherenim autobusima, provukao se kroz bašibozluk školaraca, koji su natovareni teškom rančevima đipali međ’ gusto i nepropisno parkirane automobile…

Tada sam ga prvi put primetio.

Bio je to Čovek. Stajao je čudno, iščašeno uspravan, visok, bilo mi je teško da mu odredim godine, da, da, kada malo bolje razmislim to je ono što me je privuklo njemu, nikako nisam mogao da mu odredim godine i sada što mu se više približavam to me kopka, to izmučeno lice mladića i starca, bivšeg košarkaša, teško obolelog visokog tinejdžera.

Ne mogu da spustim pogled sa njegove figure, ali on to ne primećuje, njegov pogled je prazan, uprt u daljinu, negde prema krezubim antenama, smogom prekrivenim krovovima, polupanim crepovima prelivenim katranom. Čovek nosi pantalone isprane boje, okraćale, otkrivajući tamno crvene čarape i stare, prastare cipele, sako čudnog dezena koji se nikako nije uklapao sa pantalonama i dve tanke, pretanke, bele ruke koje izviruju iz tih nesrazmernih rukava.

U ruci drži papirnu, ukrasnu kesu, znate jednu od onih što uvek sačuvate u ostavi, ako idete kod nekog u goste, pa da u nju stavite poklon. Na kesi je ime mrtve fabrike „Beko“. Ćirilicom.

Sada sam već dovoljno blizu Čoveku dovoljno blizu da mogu da mu šapnem „Ko si ti? Koja je tvoja priča? Reci mi.“, ali to ne činim već grabim dalje pokušavajući da ga se otresem, još samo par koraka i mi ćemo se mimoići, zamalo očešati ramenima i ja ću nastaviti da živim svoj život.

Čovek stoji uokviren u vratima dućana „Višnjica“. Voštanog lica, zamrznutog, a ja razmišljam, potreban mi je još samo jedan korak.

Čovek pada. Baš tu, preda mnom. Bolno, prvo na kolena, dok sako čudnog, zaista čudnog dezena, leluja na mekom prolećnom povetarcu, a zatim licem napred prema tvrdom palilulskom betonu. „Beko“ kesa leži podno njegovih nogu i ja priskačem, pokušavam da se dočepam sakoa, to je somot, nije somot, osećam jak miris praška za veš, dok se krv iz neznančevih usta razliva po pločniku, njegovo mlitavo telo mi se migolji i klizi iz ruku ma koliko se ja trudio da ga se dočepam sa bilo koje strane, baš kao sasušeni bakin kolač koji se kruni i kruni dok pokušavate da ga smestite na gostinjsku tacnu, što više truda ulažete bakin kolač se mrvi baš kao i ovo mlitavo telo neznanca ispred automatskih vrata Višnjice koja se sad zbunjeno otvaraju i zatvaraju.

Okrećem čovekovo telo koje ne daje znake života, pokušavam da se kroz liptanje krvi dočepam jezika, ali ustuknem kada otkrivam red potpuno pojedenih zuba, trulih, smrvljenih, gnojne, upaljene vilice i taj zadah, smard, smard koji nepogrešivo otkriva neke tajne.

Puštam telo da pada nazad, jebena, prokleta narkomančina, nisam siguran da li izgovaram naglas ili je to samo tok mislili, sedam podno žardinjere i biram broj telefona, dok se začuđene domaćice skupljaju na sigurnoj udaljenosti više promatrajući mene nego Čoveka.

Tada sam pogledao. Morao sam. Pisac u meni mi je to rekao. Pisac u meni je šapnuo da je moja dužnost da to učinim. To je moj zadatak. Pogledao sam u „Beko“ kesu koja nebranjena leži u prašni. U njoj je, pažljivo položen, poput novorođenčeta, umotan u skupu ukrasnu hartiju, ležao buket cveća, bogat, šaren, radostan i dalje otkrivajući par kapljica vode.

U daljini se čuju sirene hitne pomoći i krv postaje tamna kao Čovekove čarape.

Hteo sam da ga šutnem u savijeni stomak, hteo sam da se izderem, da ga probudim. Želeo sam da mi kaže. Koja je tvoja priča, prokleti Čoveče? Da li se spremio da ode kod majke koju godinama nije video? Na ruke pere stari sako i pantalone. Odatle jak miris praška. Koga želi da mu oprosti? Da li se zaljubio? Da li narkomani mogu da se zaljube? Da li se poslednjim naslagama preostalog živog dela uma grčevito hvatao za tu misao, tu želju, da li je mislio da ima poslednju šansu da izađe.

Zarozani rukav otkriva kosti ruke, presvučene tankom, providnom kožom, prošaranom ubodima, krastama i ožiljcima.

Iz sanitarnog vozila spremno iskaču dva krupna bolničara, jedan sa svežom flekom od kafe na beloj polo majici i bez gađenja prilaze čoveku, kao kontrolori kvaliteta mesa u klanici, podižu kapke, mere puls, upiru malu, ali jaku baterijsku lampu u otvore.

Istrčavaju čandrkajući aluminijumskim kolicima među žardinjerama, vrata Višnjice se i dalje psihodelično otvaraju i zatvaraju, prebacuju vreću kostiju, sve sa sakoom i okraćalim pantalonama i sa plenom nestaju u oblaku prašine ne mareći za „Beko“ kesu sa mirisnim, svežim buketom prelepog cveća.

Tog popodneva je udarila jaka oluja, noseći kesu dalje niz ulicu sve do Starine Novaka gde su je uveče počistili đubretari i nestali u pomrčini.

Ja Čoveka nikad nisam zaboravio i dan danas se pitam koja je njegova priča.

Nadam se da si umro.

Ovo nije svet za tebe.

 

Moj novi roman Knjiga je u prodaji u svim knjižarama: 
Delfi, Vulkan, kao i u ostalim bolje snabdevenim, a 
takođe se može naručiti SMS-om na telefon 0642265942