Politički gledano, poprilično zajebana godina je za nama, i pre nego što se svi obratite na društvenim mrežama kako je vam je dokurčila i jedva čekate da je se otarasite, kao da će sa njom otići i poslednja rata za kredit, podsetiću vas da teška vremena donose sjajnu muziku za plebs, a ova je bila prosto očaravajuća. Imajući u vidu da se po raznim ovalnim te kontrolnim sobama muzika slabo pušta, a još manje đuska, dok se po hladnim, skučenim migrantskim centrima širom sveta za poslednji .mp3 fajl grčevito drži kao jedinom sponom sa spaljenim domom, ja i dalje biram da mi muzika ljudi koje nikad nisam poznavao obeleži život, ne mareći za crveno na bankovnom saldu.
Toliko dobrih albuma se zavrtelo u poslednjih godinu dana na mojim aplikacijama, gramofonima, u mojim klubovima i železničkim stanicama, da je bilo preteško ili skoro besmisleno sužavati izbor na samo deset. Jedan album je zato dobio početno mesto, a mnogi su se otimali i izostali sa spiska iako su vredni slušanja i u narednom decenijama. Od preko trista albuma koje sam imao prilike da preslušam ove godine, još se čeka Eminem, mada nešto mi govori da ne bi mogao da se takmiči sa ovim već skrojenim izborom. Mnoge dobre stvari se nisu našle: Sudan Archives, NAO (album iz 2016), Jose James, Kehlani… I da je bilo koja mršava godina u pitanju ovi albumi bi oduvali, ovako moram da vas zamolim da ako slučajno niste obavezno obrnete jedan krug.

11. Ibeyi – Ash
Jedini razlog što ovaj sjajni album Kubanskih bliznakinja tavori na počasnom mestu liste jeste što nisam ima dovoljno prilika da ga poslušam milijardu puta kao ostale stvari. Verne svom minimalističkom zvuku sa albuma prvenca, inspirisane Joruba religijom, sa istom producenatskom ekipom, eksperimentišu sa salsa ritmovima, afro nasleđem i više tekstova na engleskom nego što bih ja voleo. Patnja njihove majke, prerani gubitak oca, preseljenje u Pariz, sve teme su tu. “Vale” je pesma koja će biti uvod u sva letnja, noćna ispijanja vina i sledeće godine.

10. The National – Sleep Well Beast (2017)
Moj omiljeni bend se na jedvite jade, na lepe oči ugurao u najboljih deset. Jasna promena zvuka, sa apsolutnim izrežiranim haosom za miks pultom je donela određenu težinu u svarivanju novog ostvarenja, što je verovatno bio i cilj benda. Met Beringer nastavlja da nas oduševljava svojim beskonačnim izvorom depresije u pesmama, pitamo se samo kako je njegovoj supruzi. Ima ovde svakojakog uticaja od U2 do R.E.M ali „The System Only Dreams in Total Darkness“ je zaslužila da bude saundrek svakog ponovnog viđanja i zagrljaja na aerodromu.

9. Clap! Clap! – A Thousad Skies (2017)
Otkrovenje godine krije se iza umetničkog imena Kristijano Kristija, italijanskog producenta, koji na ovom ostvarenju sarađivao sa Afričkim folk muzičarima, džez producentom HDADD i mnogim drugima da di doneo haos u obliku kratkog ali savršenog „A Thousad Skies“. Brate, ne znam odakle da počnem, pošto ovaj album nema ni početak ni kraj, ni sve instrumente, niti žanr niti vokale. Sve je tu i ništa nije i to ovaj album čini najprijatnijim iznenađenjem ove godine. „Ar-Raqis“ je stvar koja treba da bude vrhunac svake hipsterske elektro žurke, od Berlina do Santo Dominga.

8. JMSN – Whatever Makes You Happy (2017)
Ovaj momak iz Detroita je svojim prvim albumom mene šokirao kada sam provalio da je belac. Posle produciranja gomile solidnih hip hop ostvarenja u potpunosti menja žanr i zadržava istu temu – alkohol. Ova oda opijanju i cirkanju sa samim sobom, groblju emotivnih veza i usamljeničkim hotelskim sobama, je postao moja himna za samoću i pisanje. Vodeći se svojim neverovatnim vokalnim sposobnostima i u potpunosti živom muzikom koja je „na jen dva tri“ rađena u studiju, ovaj momak je pokidao pomešao ponovo džin i bluz i omogućio emotivnim muškarcima širom sveta da sigurno zagaze u svet alkoholizma i nikada se ne vrate. „Drinkin’“ je stvar koju morate da poslušate ako nemate pojma o čemu pričam.

7. Daymé Arocena – Cubafonia (2017)
Ponovo se vraćamo u Havanu sa dobrim razlogom. Ova dvadeset i kusur godina stara umetnica je spremna da oduva sve i svja sa nogu i da natera mnoge koncertne sale da zaborave da stolice jesu opcija za publiku. Ova džez, salsa, rumba izvedba preti da postane novi Buena Vista štagod i uđe u tešku komercijalu, i jedino je energični nastupi uživo mogu spasiti da se ne nađe u reklamama za egotične destinacije i pivo sa ukusom ruma. Vokalne sposobnosti su van svih opsega koje moje pisanje može da prenese, prenos sa tradicionalnog na moderno će vas naterati da pomislite da je vaš usrani spotifaj prebacio na Seliju Kruz, a mnoge teme će vas naterati da guglate šta znači biti ćerka Yemayá i da se zapitate da li virdžine iz vašeg lokalnog salsa kluba mogu da isprate ritam pesme „Negra Caridad“.

Malo sam se umorio, ostatak liste ću vam ispisati sledećeg vikenda. Za sada uživajte u toplim bitovima na ovo hladno vreme… Čitamo se sledećeg vikenda.

Fuckin besos,
VR

Info za sve one koji su me pitali:
Roman "Knjiga" trenutno samo u knjžari Dereta i knjižari
Zepter u Knez Mihailovoj u Beogradu