Dok se na internetu zaoštravaju diskusije po pitanju poslednje bitne nedelje u godinini u kojoj su izašli N.E.R.D., Eminem, Easy G, Linkin Park i desetak drugih albuma vrednih slušanja i pažnje, dok se „strimovi“ probrojavaju i prevode u brojke albuma, te rasplamsavaju strasti povodom nepostojanja rokenrola, hip hopa na izdisaju i despasitovanja svega, mi se vraćamo na moju listu top deset najboljih albuma. Prvu polovinu sam izneo ovde, a ona koju je 2017. posebno učinila muzički plodnom je u nastavku:

 

6. Kendrick Lamar – DAMN.(2017)

Za sve one koji su se začudili što dobranoga repa nema na početku moje liste evo odgovora. Znam da će muzički sladokusci raspaliti kritiku da je ovaj album većini na prvom ili drugom mestu, ali ma koliko Kendrik bio lirički savršen i obradovao me je što je ostavio čist džez bitove sa prethodnog albuma iza sebe, ovaj album je, iako bez konkretnih mana, jednostavno manje bio u mom plejeru ove godine. Ipak, čista desetka.

 

 

5. French 79 – Olympic (2016)

„Jebote“ je jedina reč koja je u stanju da opiše ovaj album. Iako iz 2016 godine, možda najslušanija stvar u poslednjih trista i kusur dana. O ovom liku, koji se izgleda zove Simon Herner ne znam apsolutno ništa. Francuz, verovatno, iz Marseja ili možda Pariza je ovaj album bukvalno pokidao. Minimal elektro zvuk koji bi zapalio Berlinski andergraund i naterao momke iz Kraftverka da pritiskaju riplej dugme, je strašno melodičan, barokni, saundrekovski i širi se i ispunjava sve pore od numere do numere, ne smanjujući krešendo. Ako mi neko prisloni pištolj uz slepoočnicu i tražio da izaberem najbolju stvar rekao bih „Sviraj sve!“

 

 

4. Grizzly Bear- Painted Ruins (2017)

Već vidim da me zovete prljavi hipster, ali ovaj album je, zaista, zaista dobar, to je neko mesto u mom telu koje je bilo rezervisano za poslednji „Pains of Being Pure at Heart“, ali Grizzly Bear je uradio ono što ovi nisu. Oni sintisajzerima i ublaženim rok zvukom evociraju davno zaboravljene uspomene, izvlače razglednice iz donje police, brišu prašinu sa nekorišćenih telefonskih imenika i poput dobrog reditelja menjaju fokus ne pomerajući poziciju kamere. „Cut-Out“ je stvar kojoj se rado vraćam, ali ovaj album, kao i mnoge druge pažljivo uvek slušam u celosti i čekam da reka melodija donese najbolje delove.

 

 

3. Jay-Z – 4.44 (2017)

Džiga ga je apsolutno pokidao ove godine, i posle teško mediokritetskog poslednjeg ostvarenja otvorio svoju dušu i na hip hoperski način odvalio o svemu što ga tišti, te uspeo tamo gde mnogi reperi u petoj deceniji nisu – da u potpunosti isporuči zreo rad, a da ne bude kontradiktoran samom sebi od pre 20 godina kada su njegovi hitovi žarili i palili po klubovima i letnjim žurkama. Jedini muškarac koji je varao svoju ženu, uspeo da je sačuva, sroči album o tome i opet ispadne gotivac. Tu je još njegovo natezanje sa korporativnim svetom, rasna borba, porodično nasleđe i jasan pogled u budućnost. Aplauz za Džigu čiju stvar „Story of OJ“ sam obrnuo dvesta puta na benč presu.

 

 

 

2. Slowdive – Slowdive (2017)

Malo je albuma u poslednjoj dekadi koji su veći od života, a ovo je jedan od njih. Šugejzerska rok rapsodija, album posle jebene 22 godine (pa onda vi mene kritikujte kada mi treba 7 godina za roman), album koji je u stanju da muzikom opiše dubine okeana, univerzum, hodanje po oblacima u prljavim patikama, tinejdžersku zaljubljenost staraca, koji svakim tonom briše sve loše vesti iz istorije vašeg brauzera, koji briše žanrove, granice, deli besplatne avionske karte i najskučenije sedište u vozu u prvu klasu.  Ovo je album koji bi mogao da postoji nezavisno od toga da li postoji planeta zemlja ili ljudi na njoj. Šivaća mašina za pocepane emocije, saundtrek za nesnimljene filmove, Haruki Murakami u audio formatu. Album koji bi, da je bio obavljen u bilo kojoj drugoj godini sedeo na prvom mestu moje liste i imao deset entera prazno iza sebe, sa pesmom „No Longer Making Time“ ubeleženoj da mi svira na sahrani, ali…

 

1. Marlon Craft – The Tunnel’s End (2017)

U beskonačnoj diskusiju sa samom sobom da li mi je internet ikada išta dobro doneo u životu, i da li je potpuna izolacija mnogo bolja opcija za nauku i umetnost, ovaj album bi trebalo da bude odgovor. Ne znam kako sam prvi put stigao do singla, ne znam kako sam došao do celog albuma ovog klinca koji je po meni napravio najbolji Njujorški rep album u poslednjoj dekadi, ne sećam se šta sam pomislio prvi put kada se cela stvar završila, ali ako je iko pomislio da je hip hop kultura na izdisaju, trebalo bi mu prepisati slušanje ovog nenametljivog, jednostavnog, nepatetičnog albuma na slušanje dva puta dnevno. Himna, do himne, odlična nezavisna produkcija iz spavaće sobe za dečka koji nema izdavačku kuću, nema vinil izdanje i koje ortaci iz kraja rade spotove, ovo je album koji je u potpunosti osvojio moje slobodne sate u zancementirao se u dvadeset najboljih rep albuma ikada.

 

 

Razvalite se u moje ime za novaka, ponesite najbolju muziku i knjige u novu godinu, držite se dalje od interneta, jednog dana srešćemo se svi.

Za ovu godinu, pozdravlja vas vaš omiljeni fiktivni lik,

Vladislav Radak