Vreme je da kažete ćao letu i vašim nevešto uslikanim fotografijama sa mora, koje je trajalo solidnih deset dana, ali vas nije sprečilo da ih postavljate narednih dva meseca. Opravdanja više nemate, a i album „Konačno oženismo Đoleta“, sa zaparenim mladićima koji po prvi put nose nešto što ima kragnu, iako su se sa kravatom oprostili već kod prve popove rečenice, neće pomoći da se neminovnost odloži – stiže jesen, otplata nagomilanih računa, nervozni šefovi, kiša, depresija, gužve u prevozu i šest meseci tužnog vremena koji će delovati kao minimum devet. Vreme je takođe i da se sumira letnja šema albuma, makar nešto što će nam ostati u krvi, da nas podseti na nepromišljene letnje avanture na Zakintosu i poderane japanke u najnezgodnijoj peščaskoj turi.
Veteran hip –hopa se više ne može tako nazvati, s obzirom da je odavno izašao iz svih okvira kojima se može jedan komptonski mogul ograničiti – postao je najbogatiji reper i prvi milijarder, prodajom svoje kompanije Eplu. Producirao je film o usponu gengsta repa koji prati njegove početke sa grupom NWA, što je verovatno bio okidač da se ponovo vrati muzici. Dugo očekivani album Dretox, koji je publika strpljivo čekala 16 godina je jednostavno završio u kanti za đubre, Dre se vratio na sam početak i sabio 16 impresivnih pesama još jednom potvrdivši da za dobar hip hop album još ima nade.
Beach House – Depression Cherry
U moru hipsterske komercijale (da zaista postoji taj naziv, evo od danas) Beach House uspevaju da isplivaju i da uvek ostanu originalni i dosledni. Muku sam mučio da provalim da li je ovaj album bolji od prethodnog i zatočen u neprekidnom slušanju jednostavno utonuo u novi zvuk. Fenomenalan za suicidno produbljivanje kišnih jutara, kasne vožnje kući metroom, te ako ste ozbiljan reditelj ili ne daj bože trošač olovki o beli papir, ovaj album će vam dati pregršt ideja, scenografija i odvesti vas na neka neočekivana putovanja.
Sufjan Stevens – Carrie & Lowell
O bebo Isuse, sunce ti poljubim, moja očekivanja od novog albuma Detroitskog kopileta Sufjan Stevens-a su bila mizerna, vodeći se starom izrekom grom neće dva puta u isto drvo, ali ne lezi vraže ovaj talentovani folker iz sjebanog grada donosi novu ploču koja udara u sve bubnjeve penjući se na lestvici teško depresivnih, prozak, inspirativnih stvari. Akustika koju donosi ovaj četrdesetogodišnjak biće dovoljna da pregrmite trulu jesen koja nadolazi. Album naslovljen po njegovoj majci (koja je bila teška lujka, bibolarac klasični i umrla 2012 od karcinoma) i očuhu (koji vodi nezavisnu izdavačku kuću koja i izdaje njegove ploče), prošarana je citiranjem Biblije, ali i svim onime što nas tera da dignemo ruku na sebe: odrastanjem, sukobom sa realnošću, gubitkom, najbolje opisano u jednoj Stivensonovoj lajni: “Fuck me I’m falling apart”
St. Paul & The Broken Bones- Half the City
Taman kada ste pomislili da idem utabanom stazom Pičforkovih pohotnih, ali monotonih recenzija, evo nas na mestu koje su i najhipsterskiji poštovaoci muzike propustili. Ovaj sedmerac bez kormilara nam dolazi iz Alabame gde je soul muzika kojom se oni tako strastveno bave uplivala u sve pore života. Njihov prvi LP je vredan svakog poštovanja i iako je glasovne mogućnosti Pola Žanveja teško opisati u jednoj rečenici ili jednoj knjizi, ni ostali ne zaostaju. Možda najškolovanija, muzički najelokventnija ploča koju sam otkrio još prošlog leta, ali koja je zaslužila da se vrti na poslednjem umirućem suncu.
Marilyn Manson – The Pale Emperor
Bez starca nema udarca, te iako Brajn Vorner ima samo 46 godina nekako sam očekivao da je industrija i nju ejdž način slušanja muzike pregazio ovog veteranskog bed boja iz Grada Anđela. Prevario sam se, naravno, The Pale Emperor itekako ima šta da ponudi, za nijansu tvrđi industrijski zvuk, manje glupiranja na vokalu, poneke mejnstrimaške poruke koje u njegovom slučaju mogu da istolerišem, produkciju koju je pata-pata podelio sa Tajlerom Bejtsom još jednim vrednim holivudskim kompozitorom koji je nesumnjivo pod uticajem još jednog mog miljenika, muzičkog otpadnika – Trenta Rejzora. Na prvo slušanje plitak, sa vremenom ulazi u uši, a ovaj tvrđi zvuk će vam svakako biti potreban da pokažete zube šefu pri jesenjim pregovorima za povišicu. Šalim se, ove godine nema povišice. Ni sledeće.