Tog jutra je bilo hladno i dah mi se lepio na prozorima.

Oluja se približavala i ja sam to osećao u kostima, skuvavši prvu kafu i isprživši par kobasica, umotan u svoj ogromni džemper sedeo za radim stolom čelom utonuši u scenu sa malim Adrijanom i iskustvom njegovog prvog snega. Osećao sam se zadovoljno i zabrinuto, znao sam u kom smeru ide moja Knjiga i plašio sam se za malog Adrijana. Oluja je stizala i u njegov život, a on svakako nije bio spreman.

Kobasice su bile gotove i ja sam nastavio da pišem sve do kasnog poslepodneva. Napolju su se aluminijumski oblaci spuštali do samih vrhova tamnih, stogodišnjih borova, planina je bila neprijatno tiha i cvrkut ptica je zamro oko ručka. Bilo mi je hladno.

Bio je to četvrti dan kako nisam video čoveka. Par dana radije otpešačio sam do najbliže prodavnice, male, naherene građevine koja je osnovnim potrepštinama snabdevala lokalce koji su odbijali da se u ranu jesen spuste u podnožje i uvrnute avanturiste poput mene, koji su bez reči u svoje rančeve trpali mesni narezak, kobasice, sir, nekoliko vekni hleba, par flaša lošeg domaćeg vina i dve pomorandže sa dna trule kutije. Prodavačica mi je klimnula glavom i prljavim noktima, žene koja u poslepodnevnim satima radi teške fizičke poslove otkucala račun. Tada sam poslednji put video čoveka.

Zatvorio sam vrata koja su vodila na trem i napisao još par stranica o malom Adrijanu pre nego što ću se preseliti u Petu prestonicu. Magla se kotrlja niz mističnu površinu vlažna i lepljiva, sikće kroz trulež stapala naslage borovih iglica, pomalja se kroz visoku paprat sa sobom noseći miris planine koji je za mene miris straha izgubljenosti i potpunog osamljenja.

Negde u daljini, na par kilometara farovi velikog kamiona koji vuče masivna debla, probijaju tminu i zatim se gube iza brda i uporna tišina se poput pitona obavija oko mene. Odgurnuo sam laptop i razbacane spise dalje od sebe. Veče je danas dolazilo ranije i valja ići sakupiti drva za ogrev, noć će biti duga i beličasti puder je polako počeo da sipa na trem tik ispred prozora. Uzeo sam ključeve i izašao ispred kuće osećajući težinu činjenice da sam jedini primerak ljudske vrste desetinama kilometara unaokolo. Ledeni vetar mi je udario šamar, te sam jače stegao šal. Pogledao sam na mobilni telefon i iako sam znao šta me očekuje osetio ubod straha kada sam video da nemam nikakvog dometa.

Stajao je desetak metara ispred mene. Nije se došunjao kroz šumu i nisko rastine, nije dotrčao niti bojažljivo prišao. Kao da je oduvek bio tu, isklesan u kamenu, da uplaši nepoželjne goste, ispred mene je stajao najveći pas koga sam to tada video. Krupnih inteligentnih očiju, mršavog belog tela prošaranog crnim pegama, napetih mišića na leđima stajao se isplaženog jezika i jedino što mi je govorilo da to nije figura isklesana u kamenu jeste para koja se podizala iz čeljusti i ogromnih belih očnjaka.

Dahtao je isplaženog jezika i crni klikeri su me fiksirali. Pas Vuk je smirivao svoje leđne mišiće, a zatim napravio jedan korak prema meni.

Nikada nisam osetio takvu navalu adrenalina i strah, iskonsku želju za preživljavanjem koja je sve ljudske sokove u meni zamenila onim primalnim, onim koji ti šapuću da je napolju nešto veće od tebe nešto gde si ti plen.
Napravio sam jedan korak nazad i pas Vuk je napravio jedan korak napred spustivši njušku bliže travi prekrivenoj prvim snegom. Oh da, bio je gladan.

Munjevito sam se povukao u unutrašnjost kuće i zatvorio vrata.

* * *

Titravo svetlo u kuhinji me je grebalo po vratu dok sam obliven napadom panike i gorepomenutog straha kopao po šerpama i tiganjima konačno našavši pouzdan teflonac i ekspres ringlu uključio na maksimum zalivši površinu tiganja uljem. Nožem sam razbijao nagomilani led u zamrzivaču pokušavši da doprem do ogromne šnicle belog mesa koju sam još prošle godine zaboravio tu, zatrpanu ledom. Kopao sam i kopao konačno oslobodivši piletinu, bacivši je u vreli tiganj koji eksplodira u oblaku šištanja i pare. Meso je zacvilelo i obli ga rumenilo.

Vreme mi je isticalo, drva su mi bila potrebna za noć, oluja je dolazila sa severa, vrhovi planine u daljini su bili pokriveni snegom, a između mene i spasa je stajao ogromni Baskervilski pas, isplaženog jezika i zaoštrenih očnjaka, štene rođeno i odraslo u divljini koje svoju veličinu i gipkost duguje opipavanjem žila kucavica sitnijih i nemoćnijih stvorenja svojim zubima.

Parče mesa veće od moje šake i teško preko trista grama je bilo spremno, te sam ga bez obaveznih začina i sitnog zelja naboo na viljušku i udahnuo duboko.

Pas Vuk je stajao tamo i čekao me je strpljivo. Njegove oči sinuše zloslutno kada je video plen koji se pušio primamljivo na vrhu moje viljuške. To smo ti i ja momče. To smo ti i ja. Nikog drugog ovde nema, na ovoj prokletoj planini. Zarežao je.

Bacio sam masivno parče mesa na što veću razdaljinu između mene i zloslutnog para očiju i opsovao u sebi što je palo nedovoljno daleko. Pas Vuk je prišao još bliže i omirisao parče mesa koje topi sneg. Dobro je pomislih, obrok dovoljan da te zabavi na desetak minuta krupno momče, dovoljan da ja pokupim cepanice drva vrednije od zlata.

Jedan škljoc moćnih zuba i na moje zaprepašćene parče dovoljno da nahrani porodicu nestade u čeljusti. Nije bilo žvakanja, samo prihvatanje, nabacivanje i hop… meso nestade u čeljusti. Pas zvani Vuk sada trepće znatiželjno, verovatno sasvim zadovoljan aperitivom, što bi se u našem narodu reklo „na čačkalicu da se nabode“ i sada nestrpljivo isčekuje prvu stvar. Sranje, pomislih, ocenjujući da je musava njuška negde u visini mog stomaka.

Pošao sam napred, nisam imao kud. Napravi sam blagi luk. Stigao sam do strehe i izvukao naramak cepanica. Pas Vuk me znatiželjno promatra, kao da očekuje neki trik i pušta me na se preznojavam na ledenom vetru. Zatim se približava sve više. Njegove oči su lepe, njegova vilica dugačka i našiljena.

Povlačim se polako. Korak po korak. Pas zvani Vuk je sada tužan. Malko cvili, malko reži. Čekaću ti ovde kaže. Isplaženog jezika. Oluja brunda iza njegovih leđa.

Nogom zatvaram vrata i naramak drva pada u dnevnu sobu, pored hrpe knjiga.

* * *

Te noći oluja je izbrisala sve pred sobom i ja nisam oka sklopio. Srce mi je steglo što sam pička i što psa Vuka nisam pustio u svoj dom gde je vatra besno đipla u kaminu nošena naletima vetra iz dimnjaka. Ogromni beli pas je obigravao oko moje kuće celu noć, grebao drvene žaluzine, pre nego što ću oprhvan umorom i mržnjom prema samom sebi zaspati umotan u hrpu ćebadi.

Kada sam se sledećeg dana probudio vreme je bilo mirno, sneg je bio napadao nekoliko metara i vrata i prozori su bili blokirani.

Otišao sam do frižidera i rasporedio hranu od koje sam mogao da preživim još četiri dana. Nastavio sam da pišem Knjigu i štedim cepanice.

Na kraju četvrtog dana sam spakovao ranac i spustio sve žaluzine, napunio mobilni telefon i krenuo da se probijam šesto metara do prve tačke gde sam mogao da dobijem nekakav signal. Pozvao sam gorsku službu i zatražio evakuaciju. Rekli su mi da ih čekam kod okuke. Jebeni pisac, pomislili su. Svake godine ista priča.
Vozilo je se probilo sa rotacionim svetlima besno šibajući sneg pred sobom. Idemo odavde, rekao sam.

Od psa ni traga. Ni otisak šapa u snegu.

* * *

Pitam se da li je pas zvani Vuk i sledeće jeseni obilazio trem u želji za druženjem sa čovekom koji mu je udelio ono bezukusno belo meso. Više ne idem tamo jer je Knjiga gotova. Možda ću ponovo za sedam, deset godina kada opet dobijem želju za pisanjem.

Do tada će pas zvani Vuk skončati sam, u jazbini, u divljini, daleko od Ljudi koji su ga se oduvek plašili.