Bregzit kao strah od letenja

maxresdefault

„Šta ako ponovo ljudi izginu?“, bilo je prvo pitanje koje je postavljeno Ričardu Brensonu, vlasniku kompanije Viržin Galaktik, kada je najavio revitalizaciju svog svemirskog programa, samo nekoliko meseci pošto se njegov prototip svemirskog aviona zapalio pri test letu pri čemu je pilot poginuo.

Uostalom, pitali su ga uporno, zašto bi ljudi uopšte želeli da se otisnu do ivice atmosfere, u svemir u vakum, u kome nema ničega. Sećam se, kroz maglu, Brenson je imao spreman odgovor. Kada su se braća Rajt prvi put vinula u nebo i sa sobom, na visinu od samo nekoliko stotina metara, poveli prve okuražene znatiželjnike ni mogućnost letenja, ni protivljenje svim zakonima fizike koje su ljudi do tada poznavali nije to što je ostavilo ljude bez daha. Činjenica da su mogli da vide svoje malo mesto, gde su odrasli i živeli, iz drugačije perspektive, da vide kako su putevi koji kao žile kucavice povezuju kuće i trgove i druga sela prirodni i božanstveni, a kako su ograde, tarabe i živice nelogične, besmislene i kako njima nikada nisu smele biti prepreka. Ljudi su po povratnu na tlo bili zauvek promenjeni. Više nikada nisu primećivali ograde.

I dan danas kada sa dečačkim ushićenjem poletim sa umazane piste na „Tesli“ ja se setim Brenosonovih reči. Trudim se da bacim pogled kroz prozor i zaista vidim svaki put. Putevi su prirodne, lepe strukture, koje prate puls zemljine kore, ograde su ružne i neshvatljive, pravi ožiljci na površini, misliš da je ceo svet tvoj dok ne vidiš da su lokacije gde si prvi put ubacio loptu u koš, vodio ljubav, te upisao fakultet  i diplomirao maltene na istoj glavi čiode, istom kvartu, istoj ulici.

Ljudi će odlaziti do ivice svemira kako bi mogli da se vrate čovečanstvu i izljube Zemlju i poruše zidove i popločaju puteve.

Toliko o Bregzitu.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.