Zašto sam baš večeras morao, želeo, otvorio bocu Nero D’Avola, pored toliko lepih, uredno poslaganih prašnjavih cilindara koji leže na mojoj biblioteci, čekajući u zloslutnoj senci da neko dune prašinu sa njih, detaljno izuči suptilne etikete, promućka, okrene ka svetlu i zasuče rukave? Zašto sam od svih vina, crvenih, belih, roze, odabrao baš to koje je otvoreno već nekoliko meseci, ispijeno do pola, a zatim nerazumno odbačeno, poput većine predmeta konzumentskog sveta, grubo, do pola nabijenog pampura, nakrivo, pogrešno, da sa zarobljenim vazduhom polako propada među onim među ostalim, punim?

Pronicljivi biheviorista bi prvo upitao zašto ta boca nije završena, ko se obradovao tom slatkom, zavodničkom, uzbudljivom mirisu dok ju je otvarao, ispijao, a zatim prekinuo, da li je prekid bio nagao, prek, baš kao što pampur, nezgodno i pod uglom zabijen, govori, ili se neko zasitio bogatog ukusa koje je šiknuo pre nekoliko godina iz krupnog zrelog grožđa iz samog srca Sicilije, i nezainteresovano odložio bocu ne želeći da prati nemirni duh i uzavrelu krv naroda koji je tu vinovu lozu gnječio, točio, presipao, začinjavao, odlagao, obilazio, kusao, zatim ponovo točio.

Ipak, odgovor na bihevioristino pitanje je prost i nezanimljiv. Ja. Zašto sam bocu presekao, to je u potpunosti nova priča, za čije prilike se moramo vratiti u noć kad su se pod mojim očima gasila trepćuća svetla grada, a pogled polako osvajala jeziva izmaglica jutra koje može podsetiti na sve užase stvarnog života. Zašto sam je ponovo otvorio, razlog je zbog koga mi sedimo ovde i sada, ja za svojom pisaćom mašinom, a vi nekoliko godina u budućnosti, ispred ovih redova. Zašto bi neko posegnuo za tom flašom pored toliko dobrih, pitkih, neotvorenih vina, za istom onom koju je kiseonik načeo, naterao bogat ukus da prokisne, da promeni teksturu, da ostari, zamiriše na porto, na luku Lisabona, i da evocira uspomene na žuljevite ruke ribara pre nego na Sicilijance zamazanih kosa sa spektakularnim znanjem o fudbalu, ženama i pićem u hladu. Zašto neko traži baš taj ukus, ukus patine, tamjana, rizika i ojačanog alkohola iz sumnjivo izgrebane boce, pre nego bilo šta drugo? Da li je to neka posebna slast, doživljena mnogo godina unazad, da li je to putovanje, koje kroz sanjive oči natopljene alkoholom pokušava da premota, da doživi ponovo, bilo da je miris mora koji sa vetrom obuzima celo telo ili stogodišnje drvo masline koje je videlo i suše i blagostanja. Da li je ta bordo zagasita etiketa koja slovi, ne laže, Nero D’Avola, za koju bi neobavešteni srpski mislilac rekao da sadrži ime Đavola, ne znajući da je reč o vinu iz bujne i mistične oblasti Avola, mada deluje kao da je Lucifer lično umešao svoje dugačke, koščate prste u ovu sortu, jer je ovo crveno vino, koje neretko posmatramo kao simbol Hristove krvi, dobilo poseban ukus posle 1968. i čuvenog masakra u ovom povučenom gradiću. Zašto bi neko odlučno izvukao baš tu bocu, izvukao olabavljen pampur i smireno udahnuo baš taj miris?

Bilo kako bilo, odgovor je naizgled jasan.

Traži. Ište, što bi rekli naši severnjaci.

Traži crnog đavola.