Ne postoji bolji način da otvorim svoj blog nego da sa vama podelim jedu kratku priču koju sam napisao pre par godina, dok sam lutajući stilovima tražio najbolji način da nastavim svoj roman Knjiga. Priča se zove Neron i nemam pojma o čemu je. Trenutno patim od neprijatne anksioznosti prouzrokovane belinom ove stranice, koja neodoljivo podseća na belinu papira i nove početke koje dugo (ili nikad) nisam iskusio.
Neki od vas se sa setom ili pak srdžbom sećaju da sam blog na jednoj drugoj adresi pisao intenzivno sve do 2009. godine kada mi je izašao roman Noć mrtvih snova i kada su me udarila kola (dva neuslovljena događaja). Iako sam tada bio na vrhuncu skribomanstva i publika je želela više, osećao sam da je vreme da okončam agoniju i pritisak da nešto nažvrljam.
„Pišeš li nešto?“, je najgore pitanje koje možete postaviti nekom ko se bavi pisanjem, a moji drugovi i poznanici ga prosto ne štede. S obzirom da su u poslednjih šest godina, tokom kojih zvanično nisam stavio crnu tačku na beli papir, i oni najuporniji utihnuli, hteo sam da ih pronađem i da ih obradujem. Međutim, na moje veliko iznenađenje naišao sam na prazninu – u međuvremenu su se svi preselili i sada žive onlajn u nekakvim svetovima „viralnosti“ i međusobnom titranju genitalija klikovima mišem.
To je samo jedan od razloga zašto sam odlučio da kao mladi student Viktor Frankeštajn u klasičnom delu Mari Šeli reanimiram ovog bizarnog i nadasve mrtvog monstruma zvanog Blog. Drugi razlozi uključuju moj egomanijački pristup životu i činjenicu da je moje mišljenje, naravno, važnije od tuđih.
Bez previše okolišanja, evo moje priče na dar (daunloud). Podelite je sa prijateljima. Ne dozvolite da samo vi budete oni koji su se zajebali.
Znaci ne verujem, pa meni nije rodjendan danas 🙂
Jes
E pa drago mi je. Dobro je da ti se nije omakla ruka pa da si napisao (la) ISIS, bili bi smo odmah na crnoj listi. Oh, wait…
Evo još nekih od komentara na kratku priču od dragih mi ljudi, koji naravno ne žele da se uključe u ovu konverzaciju, a ja sa njihovim dopuštenjem citiram i parafraziram:
“ova mi se sviđa…kao što rekoh svaka rečenica je kao omanja priča sa svojim zapletom”
“Mesnato je”
“Mislim da je dobra, liči na tebe, poletna je, ali je moj DEOMINANTAN utisak da dobro umeš da opisuješ sadašnjicu, a da iskaz istovremeno izgleda i futuristički i nestvarno. Sve vreme sam zamišljao da je to neki DOLAZAK U SADAŠNJI BEOGRAD, ali sve ipak izgleda fantazmagorično.”