Vest o smrti Umberta Eka me je dočekala spremnog. Već sam skitao pustim ulicama nepoznatog grada, bilo je nešto posle četiri ujutru i svetiljke su počele da se razmazuju, jednostavno dobar trenutak da telefon zazvoni i donese vest o nečijoj smrti. Za razliku od Harper Li, koja sem jednog polovično dobrog romana nije mnogo ponudila promeni stvarnosti precrtavanje još jednog bitnog imena sa moje požutele liste ljudi sa kojima moram da popričam mi je dosta teško palo.
Nije tajna da sam, kako bih premostio svoje neiskustvo i stvorio kompleksnu mozaičnu ličnost u vidu Profesora u svom poslednjem romanu, koristio transkirpte sa predavanja i obimnu eseistiku Umberta Eka, povremeno dosipajući spektakularna Markesova zapažanja i Hemingvejevu otresitost i samouverenost po pitanju književnosti kako bi moj okretni starac postao čovek od krvi i mesa i zagospodario Varvarima. Izgradnja lika Profesora je bio bolan i mukotrpan višegodišnji proces u kome sam se osećao da sam zaista blizak sa oni pravim, italijanskim. Imao sam dosta pitanja za doktora Eka, beležio sam ih na marginama i po zidovima, na kojima je Peta Prestonica rasla i spaljivana. Primetio sam da Umberto Eko i ja imamo sličan ukus o vinima i identično viđenje Džojsovih radova. Znajući njegovu naviku iz mlađih dana da popuši šezdeset cigareta na dan, zamasti prste i sve to zalije alkoholom činjenica da se još uvek dobro drži me je uljuljkala i sem kratkotrajne razmene kontakata i par reči u Frankfurtu 2009. godine te vizit karti agenata, moj plan da se otisnem u Milano ostao je da leži na dnu kutije zajedno sa pitanjima. Umerto Eko je sada mrtav, baš kao i Profesor, na lomači sjajnih dela, baš kao Markes i Hemingvej, konačno svi mogu da se sretnu i uz zvuk izvlačenja pampura iz boce popričaju.
Imao sam dosta pitanja za profesora. O vinima i najboljoj italijanskoj pasti. O najnovijem Bondu (pročitajte njegovu strukturalnu analizu Ian Flemingovih romana), o operi i njegovoj opsednutosti Srednjim vekom, za mene izuzetno neinspirativnim i nezanimljivim periodom. Ipak najviše pitanja sam imao o budučnosti. O budućnosti u kojoj za njega, a možda i za mene definitivno nije bilo mesta. O našoj sposobnosti da govorimo i pričamo laži. O svetu bez ukusa koji nas neminovno čeka, vrebajući nas, polako pletući mrežu trivijalnosti, ispraznosti, sa kompletnim odsustvom želje za preispitivanjem.
Tamo negde u brdima iznad Urbina Umberto Eko je sahranjen ostavljajući nam strašnu, obavezujuću dužnost da mi moramo da živimo. Da svaki dan pokušamo da kušamo svet sve dok i poslednji ukusi ne izblede. Na kraju i sam Baulduino kaže: „Kraljevstvo Sveštenika postoji zato što smo ja i moji saborci posvetili dve trećine naših života u njegovoj potrazi“.
Svet nije bez ukusa ako dodaš začine. La šate mi pisare Umberto.
Pozdrav od arrow3.