“Mi smo stigli prekasno da bi smo nešto pametno rekli. Sve značajno je već izrečeno”, rekao je francuski filozof Žan De La Bajern negde u 17. veku, ostavši pritom živ i ne samo živ tada nego i mnogo kasnije, ispustivši dušu negde posle pedesetog rođendana, što se u ono vreme, u prljavom Parizu smatralo dubokom starošću. Mnogi dušebrižnici se i dan danas vode ovom rečenicom, pokušavajući da kvantifikuju književnost, samouvereno tvrdeći da zdrav i stamen čovek ne može da pročita više od hiljadu knjiga za života, a klasika je toliko mnogo, te ne vide razlog zašto bi bilo ko pri zdravoj pameti birao novopečenu literaturu koja nije prošla test vremena umesto da se od malih nogu baci na Tolstojevskog. “Sve valjano je već napisano”, tvrde oni, a uz porast digitalnih trendova koji našu mladež uče da nemaju pažnju dužu od trideset sekundi te da je tragična smrt književnosti neminovna.

I zaista, kada pogledate oko sebe na prste jedne ruke možete nabrojati decu koja čitaju. To su uglavnom ružna, uvrnuta deca bez ijednog prijatelja kako u školi tako i na fejsbuku, sa čudnim majicama i iskrivljenim hodom. Želimo li njima da poverimo sudbinu književnosti u ruke?

Ipak, nije baš sve tako crno, te sam mišljenja da ni najzagoreliji književni pesimisti nisu sasvim u pravu. Da se vratimo na početak ovog teksta, Žan De La Bajern je rekao da je sve pametno već ugledalo svetlost dana, a od tad smo na primer ženama dali ne samo pravo glasa već i dozvolu da kupuju ove štapove za samoslikanje te da njima obleću sve sveto i nesveto. Ko zna šta je sledeće?

* * *

U knjižari “Šekspir i kompanija” ušuškanoj tik uz obalu Sene u Parizu u uglu smrdljivog sobička na gornjem spratu, natapiranog svakojakim mirisima knjiga različitog razdoblja, žanrova, kvaliteta izrade, ali i kakvoće samog štiva, prostor delim sa mnogobrojnim, i naizgled probranim, mladim ljudima kojima ne manjka žeđu niti iskonske potrebe za kušanjem literature i produžavanjem života pisane reči. Ovakva scena bi i ujedno bila odgovor na  učestala proročanstva fatalista i skeptika koji tvrde da je među mladima opsednutim dopisivanjem šturim, sasušenim i gramatički netačnim rečenicama prepunim svakojakih znakova, motiva i skraćenica, lepa skladno oblikovana i bogata rečenica zvanično mrtva.

Za primer kako nisu u pravu, bih im i ja dobro poslužio, jer evo me ovde dvadesetšetogodišnjak, motivisano nabacujem pisanu reč na papir, u ovoj atmosferi koja je daleko od idealne za koncentraciju, ali koja bi se svakako mogla nazvati radnom.

Prostor, ranije šturo opisan delim sa mladim ljudima od kojih je retko ko stariji od mene, neki su opremljeni Eplovim demonskim mašinama, istim onim za koje pre dvadeset godina se tvrdilo da će zakucati i poslednji ekser u fino uglancan i nalakiran mrtvački kovčeg književnosti, drugi su opremljeni proverenom opremom – olovkama i notesima, pouzdanim saučesnicima koji neće izdati kada je inspiracija u punom naletu. Treći opet tipkaju rečenice na mobilnim telefonima, hvatajući kratke beleške, te podižući povremeno pogled prema natrpanim policama traže pravu reč, misao, ideju možda kad-kad ustanu i prelistaju određeno delo, pa se ponovo vrate na svoje položaje.

Niko ne garantuje da je bilo šta napisano u ovoj prostoriji vredno daljeg pisanja, čitanja ili objavljivanja, možda je sve što je danas stvoreno ovde plod post-tinejdžerskog bulažnjenja, otupljeno novim namazom hormona i želje, obložena koricom mišljenja da smo mi generalno bolji i vredniji od drugih, te da su naše misli vredne beleženja trajnijeg od onog koje može ponuditi skučeni prozorčić aplikacije mobilnog telefona prevashodno osmišljen za prozaično i lascivno dopisivanje.

Ni mene ne obilazi potencijalna osuda slučajnog posmatrača da sam prepotentni balavac koji pod neprestanim naletima azijskih turista mlatara pisaljkom pribijen uza zid obložen knjigama, dok na kolenima, podupirući se debelom tiskovinom “Šalmir, klovn” Salmona Ruždija istiskujem ove redove, rukopisa tako neurednog i neujednačenog da je pitanje da ći ću iste uspeti da rekonstruišem na kompjuteru, večeras po povratku u moj potkrovni Pariski stan.

Uskoro će i zavodljive ulične svetiljke da prospu mističnu, šturu svetlost po kaldrmama, sve do Bastilje i dalje, najavljujući još jednu noć nabijenu elektricitetom, željom za doživljavanjem nedoživljenog, mi ćemo se obresti u Bario Latinu, koji svoj izazovni enterijer nije značajno promenio prethodnih sto godina, gde ćemo potpomognuti vrelim zvucima rumbe skapirati da želju za pisanjem ne hrani potreba da napišemo nedostižno, nešto što će se zauvek ispunjavati hronike i izazivati divljenje, već naša nepresušna želja za avanturom, pričanjem priča i nadom da ćemo živeti i umreti kao naši književni junaci.

 

 

Moj novi roman Knjiga je u prodaji u svim knjižarama: 
Delfi, Vulkan, kao i u ostalim bolje snabdevenim, a 
takođe se može naručiti SMS-om na telefon 0642265942