Samoubistvo kao poslednji umetnički projekat

Čester Benington je juče izvršio samoubistvo u svojoj kući u Kaliforniji, na rođendan svog prijatelja Krisa Kornela, na čijoj je sahrani pevao pre nepuna dva meseca. Vest me je zatekla u teretani, u koju ne idem da bih povećao mišićnu masu, spremio se za osvajanje olimpijske medalje, ili impresionirao ženski pol već da bih mogao duže da sedim u kancelariji, radim i radim, doprinosim ovom besmislenom okretanju planete, a da ne bol u leđima ne ometa. Može se reći da sam uspeo, jer je moja kancelarija hiljadama kilometra daleko od skejt parkova Beograda, mračnih atomskih skloništa pretvorenih u muzičke studije gde smo se okupljali sa bendovima, daleko od bina SKC-a koje su davno razmontirane, dok su gitarski kablovi revnosno umotani i odloženi u neke tavane, podrume, ostave da, verovatno više nikad ne budu pronađeni.

Smrt Čestera Beningtona je i zvanično označila kraj jedne ere gde je muzika imala svoju relevantnost u društvu i pokretačku snagu mladih. Na svu sreću, moja generacija je od malih nogu imala puno prilika da vežba opraštanje sa svojim muzičkim idolima. Sahranjivali smo redom 2Pac-a i Kurta Kobejna, pre nego što smo kupili prve CD-ove, motali smo njihove izlizane kasete na olovkama, sahranili smo i Bigija, a kada smo kupili prve rezače za ozbiljnu pirateriju Lejn Stenli nas je slomio. Naši grandž/pank/drugačiji heroji su padali kao snoplje, Hit Ledžer je preminuo pre nego što je Kristofer Nolan završio montažu Mračnog Viteza, Toni Skot je sa mosta skočio na beton smrdljivog Kalifornijskog kanala, Kris Kornel se odlučio za uže, a njegov dobar prijatelj Čester ga je sledio toj pouzdanoj metodi.

Ono što je svima njima bilo zajedničko je da smo njihove dupke pune sale napuštali sa energijom, željom da svet učinimo drugačiji, besni i nepomireni. Želeli smo da se okupimo, da stvaramo, vadili smo točkove iz rolera jer smo želeli da padnemo i da se povredimo, da krvarimo, sa se sukobimo sa roditeljima, nastavnicima, murkanima, predsednikom skupštine stanara, jebote bilo kim ko je predstavljao neki autoritet. Danas idem u kancelariju sa aktovkom, rukujem se ponizno sa zadriglim klijentima i u potpunosti mislim da je to ok. Neki će reči to je odrastanje. I bilo bi, da neki klinci cepaju đitre u podrumu, ali jedini zvuk koji dopire od njih je zvuk notifikacija sa koje god društvene mreže.

Društvo je stvorilo rokenrol kada im je bio potreban, sada kada konačno živimo onako kako smo želeli, bedni, potlačeni, okruženi stvarima koje nas čine sigurnijim, sa svim onim, što smo naizgled oduvek želeli, rokenrola smo se odrekli. Hvala bogu, niko više ne mora da se nalazi sa ortakom na Kališu da preuzme od njega najnoviji album Wu-Tang Clan-a, niti da brlja po čuvenoj Berzi na SKC-u, sada imamo i Jutjub i Spotifaj, i telefone, tablete, blutut zvučnike, bežične slušalice i šering i lajk i smajli jebeni fejs i muzika buntovnika je u potpunosti izgubila na relevantnosti.

Od svih lajkova, neko je zaboravio da nam je simbol za srednji prst, taj „Poduvaš mi kurac“, „Duvaj ga“, „Jebi se“, „Nosi se“ simbol najvažniji.

U svetu gde te muzika ne tera da krvariš, da se biješ, išaraš fasadu ili zapališ svoju srednju školu, naši heroji postaju irelevantni. A stvaraoce irelevatnost boli, izjeda sve ono što su kreirali decenijama, briše koncertne sale i šutke pred njihovim očima. U svetu gde tragedije i užasne vesti imaju relevantnost samo nekoliko minuta, gde su videi mačića koji skaču iz kutije u kutiju jedino poželjni, gde su ljudi oguglali na sreću, ushićenje, bol, strah, gde se njihov protest protiv rata svodi na šerovanje videa bombardovanog Alepa i deteta kako krvari iz ušiju, svaki rok muzičar koji ima i malo pristojnosti ima dužnost da oduzme sebi život.

U svetu prolaznosti jedino što je vanvremenski je sopstvena smrt.

One thought on “Samoubistvo kao poslednji umetnički projekat

Leave a Reply

Your email address will not be published.